• Како су Требиње и његова околина изгледали с краја 19. века сведочи у свом чланку уредник „Гуштерице“ – пучког листа од 1. августа 1883. године који је излазио у Дубровнику.

Уредник пише да га је после неколико година од када је последњи пут био у Требињу повукла жеља да обиђе Требиње и види какве су промене настале од доласка Аустроугарске о којима се толико прича.

По преласку границе зачудиле су га шуме и стабла која су била много мања, нижа, тања и ређа него што су била за време Турске. Кочијаш који га је колима возио објаснио му је да је аустроугарска власт секла шуму с образложењем да се неби бунтовници-усташе по шумама сакривали. Прешавши Требишњицу преко дрвеног моста који је био у доста лошем стању, увидевши да аустроугари нису ништа радили на његовој обнови, стигао је у Мостаће и Засад, у предграђе Требиња, и ту сем једне нове крчме није видео никаквих промена од претходног доласка.

Разгледница са почетка 20. вијека – фотографија преузета са сајта trebinjeinfo.com

Уласком у Требиње пише да је приметио нове лепе зграде с обе стране пута  те се може закључити да се види напредак Требиња. Знајући да су грађани Требиња прилично сиромашни и да зграде нису сигурно намењене њима тражио је појашњење од кочијаша из своје пратње. Кочијаш му је појаснио да су две-три зграде касарне за војнике, једна зграда  је за официре, једна је војнички затвор, једна грађански затвор, а једна полицијска станица. Поменути путописац, уредник „Гуштерице“, закључује да је било боље од толиког уложеног новца направити неки погон  индустрије да напаћени народ има сада од чеда да живи и чему да се нада. Шетајућу даље, пише да је наишао на улицу у којој су с једне и друге стране дућани разних профила, најчешће дрвени још из Турског доба. С обзиром на не велики број житеља Требиња путописац се чуди како толики број дућана може уопше да опстане. За називе улица којима су прошли пише да су чисто немачка имена као да су у сред Беча.

Ушавши у  зидине Старог града свратили су у кафану која је имала чисто немачки назив. Изненадио се када га је келнерица на чистом српском језику упитала шта жели јер је очекивао да се у кафани с немачким називом говори немачки. Приметио је да су куће остале и даље оне исте из турског периода, мале, ниске покривене каменим плочама.

О требињском пољу наводи да је дивно и родно. По њему се таласа пшеница и винова лоза, те да је Требишњица свакоме при руци како би наводњавао земљу. У пољу није видео ни једног Турчина како ради већ како с чибуком у руци стоји изван  поља, а неки други људи раде.

Враћајући се у Дубровник, на колима, при заласку сунца, путописац закључује да је јадни требињски народ заслужио после турског робовања бољи степен преображаја, а да сада мора слушати неке нове људе који управљају свим и свачим. Пита се да ли ови крајеви морају бити немачка покрајина у којима се тлачи српство. Констатује да тлачитеља има свакаквих фела, а што је најжалосније и по који брат Хрват!  За министра Калаја пише да је сигурно Бечу јавио да је у Босни и Херцеговини и Далмацији све у потпуном реду и да је свако задовољан и да све напредује.

Свој чланак завршава реченицом: „Нијемци говоре и јадикују да су их Славјани надвладали, да им је народност у погибељи, а ми, проучивши положај у Босни, Херцеговини и Далмацији, држимо да нијемство никад није боље цвијетало но што сада.“

Припремио: Миливоје Мишо Рупић