• Као клинац, био сам луд за фудбалом. И навијач који тешко подноси поразе свог тима – силно сам се нервирао и нервирао све око себе. У младићким годинама, проблем се и увећао, а нисам га се ослободио ни у зрелијем добу.

Сад, као пензионер, још хватам себе да „нисам сав свој“ кад Партизан изгуби. Буде ми, због тога, понекад, непријатно пред унуцима, па се правдам да је то јаче од мене.
Кад прошле недеље Партизан изгуби од Звезде, сетих се Пере, гимназијског друга, сада познатог психијатра, често присутног на телевизијама и у другим медијима. Решх да, већ сутрадан, пораним до њега и тако испуним давну жељу своје супруге која ми је, још током забављања, предлагала да попричам с неким доктором о свом навијачком лудилу.
Пера ме лепо примио у свом великом кабинету. Пошто поразговарасмо о прохујалом времену, испричах му која ме је мука довела к њему. Слушао ме је пажљиво, осмехујући се повремено. Кад се изјадах, само ме загрли и показа на пепељаеу на његовом столу. Била је пуна опушака, иако је било тек десет сати.
„Зна ли ти шта је створило ту гомолицу?“, упита ме помало загонетно и, не сачекавши одговор, додаде: „Јучерашњи пораз нашег Партизана…! Ни спавао нисам како треба, па сам нервозан ко пас“.
Насмејасмо се обојица.
Он, онда, дубоко уздахнувши и враћајући лекарску озбиљност на лице, тихо прозбори: „Код бољке коју имаш, не могу ти помоћи. Јер, нисам ни себи. Наука је, рекао бих, ту немоћна. Нема ефикасног лека за навијачке невоље. Ја своју покушавам ублажити цигаретама и вискијем, али такав рецепт не могу никоме да пропишем“.
Захвалио сам му и, некако задовољан, кренуо кући. Супруга ме дочекала с питањем: „Шта ти је рекао доктор?“
„Рекао је да не треба да бринем, јер нисам ништа болеснији од њега“.

Јово Вуковић
(Објављено у „Политици“)