• Током последњих година текла је моја преписка са представницима Државног архива Венеције, донијевши један сасвим изузетан резулатат проналажењем документа датираног 28. децембра 1721. године, а који представља финални извјештај млетачких консултура самоме Дужду у погледу предмета прогона српско–православног митрополита Стефана Љубибратића из Далмације и Боке, како се залагао надбискуп задарски Вицко Змајевић и остали далматински католички прелати.

Стефан Љубибратић (умро 1737. године) је био српски православни епископ далматински од 1719. до 1722. године и потом епископ костајнички од 1728. до 1737. године, са архијерејском катедром у манастиру Комоговини.

АУТОР: Горан Ж. Комар

Документ је необично значајан, јер је производ стручног и званичног правничког тијела, упућен највишој тачки политичке моћи у Млетачкој републици, самоме дужду (Сенату). Осим тога, он даје једну сасвим нову и другачију слику о ставу консултора у овоме питању, која је за митрополита Стефана изузетно повољна. Будући да је документ упућен ка средишњој власти, није га могао дохватити презаслужни епископ Никодим Милаш, па је остао посве непознат науци. Оно што је донијело велике дилеме у погледу откривања реалне историјске подлоге и политичко–правног оквира прогона митрополита Стефана, јест и питање веома растерећеног положаја његовога претходника на митрополитској катедри Боке и Далмације, митрополита Саватија (1695–1716), који је своју Цркву водио и уређивао у релативном миру. Положај митрополита Саватија остао је непромјењив и неуздрман код средишње млетачке власти током двадесет и једне године.

Притисак и прогон његовог насљедника Стефана отпочиње одмах 1719. године, са доласком на чело Српске Цркве у провинцији. Но, оно што заиста задржава пажњу у овоме Извјештају дужду јест врло повољан коначни став о дјеловању и карактеру митрополита Стефана, а да је средишња власт Млетачке републике, као што се зна, истрајала на прогону. Одбрану, веома упечатљиву одбрану, нашег владике, пружио је сам провидур Аловизе III Мочениго, професор падованског университета Николас Пападопулос, а такође, и новски римокатолици .

Прије него што укажем на одређене појединости у извјештају, казаћу да је овај документ морао имати дјелујућу снагу ка Сенату, али још је дјелатнија била оштрица и превладавајући утицај далматинских прелата на челу са Вицком Змајевићем, чија је катедра била смјештена у Задру. Лако је утврдити да нико никада о српском народу и његовој Цркви није написао било што слично чувеним “дисертацијама“ овога перашког свештеника, а баш поводом његове жеље да из провинције одстрани митрополита као и читаву српску Цркву. Његова оштрица је привидно управљена ка личности митрополита Стефана, а заправо

Вицко Змајевић гледа да раслаби и уништи устрој Српске Православне Цркве, у чему неће успјети, али ће и те како успјети да прекине правилни ход епископске власти у Далмацији и Боки, све до француске окупације. Све до дјела Никодима Милаша, које се појавило у освит 20. вијека, биће ова митрополија заборављена до ситуације да је ни Стефан Митров Љубиша у својој акцији за успоставу епископије за Боку не помиње . И данас се ријетко помиње.

Из сумарног Извјештаја консултора који овдје пружам, видљиво је да се између септембра 1719. године и 11. априла 1722., када из Сената стиже коначни дукал о прогону, одвија један неочекивано интензивни и згуснути процес о којему би се могло наслутити да се одвијао у два одвојена корака или тока. У дјелу Православна Далмација епископ Никодим Милаш јавља о релацијама далматинских католичких прелата на челу са Змајевићем.

Казује, како је познато, да је акција започета почетком септембра писмом родоског надбискупа кардиналу Паулући у Рим, а да је онда инструментализована преко папског нунција у Венецији. Већ 18. септембра сви далматински бискупи пишу Сенату, па опет, 3. октобра, допуњено писмо. Сенат се оглашава 25. јануара декретом против Стефана, али и Цркве, темељећи своју оштрицу на присуству јерараха рукоположених од иностраних патријарха! Током 1720. године, текла је преписка Сената и провидура А. Моченига, а почетком 1721., Змајевић пише Огледало истине. Коначни декрет Сената долази 11. априла 1722. године.

Увијек, током читаве историје прогона Цркве православне из Далмације и Боке, промеморије католичких прелата (Змајевић, Караман), у савјетодавном виду, настоје изазвати одговор Сената тврдећи недрживим присуство српских архијереја „рукополаганих“ од патријараха на страни .

Одмах је видљиво да нигдје, ама баш нигдје, наш Извјештај млетачких консултора не додирује ни један једини датум из ове хронологије. А ова Милашева хронологија обухвата релације католичких бискупа.

Консултори се држе извјештаја и процеса вођених од државних органа скрећући пажњу највише тачке власти на датуме: 15. септ. 1719. и 15. нов. 1719. године; 24. јули, 25. септ. и 26. нов. 1720. године. При том се указује на карактер извјештаја од 15. нов. 1719. и 25. септ. 1720. који говоре о укупним приликама у провинцији у свијетлу предметног питања.

Дакле, консултори полажу искључиво на процес и извјештаје државних органа. Они не помињу ни један акт католичких прелата. Све што о митрополиту Стефану и Српској цркви долази од Католичке цркве је тамно и негативно. Све што долази од носилаца власти и свједока у процесу је различито, али повремено, од најкомпетентнијих, са најдетаљнијим увидом (Алвизе III Мочениго), узвишено и свијетло. И овдје се посвједочује стара оцјена о ставу Млетачке републике која је гледала да изнијансира своју политику на темељима свога позитивног законодавства не придајући превелике важности ставовима римокатоличких прелата у своме државно–територијалном опсегу. Такође, могуће је слутити да се акција Вицка Змајевића одвијала и инструментализовала у једном подземном, парадржавном амбијенту.

Ипак, да пружимо сада, због његове велике важности, цјеловити превод овог Извјештаја.

Једна од страна Извјештаја

28. децембар 1721.
Преведном дужду

„Како би извршили горе изнијето наређење вашег прејасног господства, ми савјетници, прочитавши писма његове екселенције господина генералног провидура у Далмацији и приложене исправе које се односе на оца Стефана Љубибратића, изјављујемо с много поштовања:

Да је тог оца Стефана 1719. године пећки патријарх поставио за епископа грчког обреда над народима истог обреда који живе у Далмацији и Албанији.

Да је он са дозволом његове екселенције господина ондашњег генералног провидура посјетио те народе и цркве према обичајима грчког обреда.

Да су латински епископи у Далмацији у представци вашем преведром господству изразили своје неслагање не само против те посјете као штетне у погледу њихове јуриздикције, већ и против поступака тог оца Стефана као увредљивих према латинском обреду и католичкој вјери.

Да је ваше прејасно господство на основу те представке и наших уважених обавјештења од 15. септембра 1719. године, наредило његово удаљавање из провинције и одузимање горе споменуте дозволе, те је наложило нама, својим препонизним слугама, да на дотичну представку уложимо писма његове екселенције господина Пизанија, који је био генерални провидур, да пронађе неког поданика који би савјесно управљао новим народима грчког обреда, и да укаже на начине на које би се то спровело у дјело, а наше понизности су послушале наредбу у писму од 26. новембра прошле године упућеном управницима ваше екселенције.

Да се овај отац Љубибратић молбом од 29. јануара 1720. представио Колеђу како би се оправдао од оптужби и кривњи којима су га накитили горепоменути латински епископи у реченој представци и захтјевао је вођење строгог судског грађанског процеса према наводима оптужби, међу којима је била и та да је он љути непријатељ латинског обреда и рушилац његових олтара.

Коначно, да је ваше преведро господство на ову жалбу наредило његовој екселенцији генералном провидуру у Далмацији и провидуру у Котору, као и савјетницима као што је наведено у писму од 10. фебруара 1720. Тако смо вам ми упутили, са слабошћу према нашим понизним слугама, њиховим поштованим екселенцијама, извјештаје, један од екселенције Диеда од 25. прошлог септембра, и други од екселенције Фланђинија од 24. прошлог јула, који су часно и ревносно извршили јавна наређења, тако да је први повео информативни процес у погледу тврдњи које се односе на реченог епископа Љубибратића, његове поступке и посјету коју је он начинио код поданика исте вјере у оним провинцијама.

Пређимо сада на садржај тог процеса и вијести у погледу истинског бића тог народа и више од тога, на оно што је неопходно у тој материји, као што нам је позитивно наређено у придодатом јавном наређењу. У погледу онога што се односи на процес нала-зимо да су се званично испитани свједоци, међу којима има неколико латинских католика, ограничили на то да дају исказ како је отац Стефан, у својству грчког епископа постављеног од стране пећког патријарха, посјетио цркве свог обреда на задовољство народа, забранио чинодејствовање појединим паросима и свештеницима због њиховог незнања и неспособности и замјенио их другима прикладнијима и способнијима, звао на поштивање не само властитог обреда већ и закона и поука Христових, позивао народ на вијерност дужду и спојио поједине жене са њиховим мужевима.

Да је он сам сматран за доброг духовника и поштован као добар прелат. Да је убирао двије врсте дажбина, једне добровољне и спонатне, тј. милостињу за своје издржавање, или да би се молио за покојнике служењем миса, или да би добили његов благослов, и друге дажбине неопходне приликом посјета, будући да Грци имају обичај да сваке године препознају своје прелате, чији се број пење на 24, било их је само 44 (није јасно шта се под тим подразумјева!) уз употребу екскомуникације за утјеривање општих дугова, јер је он са тим новцем признавао горе поменутог пећког патријарха, и напосљетку да од појединих народа није узимао никакаве дажбине, због њиховог сиромаштва, већ их је помагао, а нарочито је истакнут трошак од десет реала за изградњу једне цркве. То је у суштини садржај процеса.

Тако информације од горепоменутих званичних представника служе томе да ваше екселенције не би бацале у сувишну забринутост, (даљи смисао нејасан, вјероватно се односи на планове млетачких власти) да би биле веома раширене са јасноћом, закључујемо само да обје садрже добро промишљене наводе, док његова екселенција господин генерални провидур Диедо указује на мотиве који се не тичу само службе Божије, већ су од јавног интереса, да се одреди један квалификовани вођа који би био грчки епископ тог свештенства и нових народа, и који би био драг и прихватљив људима, додавши да колико је он могао да сазна од главара тих народа да о дотичном оцу Стефану постоји добро мишљење.

То је у супротности са извјештајем његове екселенције господина провидура которског Фланђинија, који настоји да објасни неукост, сљепило, грешке и насиље упогледу исповједања вјере, које практикује грчко – српско свештенство, пуно предрасуда и увреда према латинском обреду и католичкој цркви, не остављајући вашем прејасном господству да размотри карактер тог оца Стефана са осталим појединостима које се односе на његово рукоположење од стране патријарха пећког и његово увођење у служење светотајинских обреда.

У вези онога што се односи на право биће тих људи и што је неопходно у тој материји, немамо додати шта друго осим части да понизно представимо наведена два писма, једно од 15. новембра 1719. и друго од 26. новембра 1720., из којих ће ваше прејасно господство прикупити све то, што је све што наша слабост умије да сугерише у том погледу. Хвала“.

НАПОМЕНЕ:

Горан Комар, Нови документ из Државног архива Венеције, Видослов – Саборник Епархије Захумско–херцеговачке и приморске, Преображењски број 42, 2007, 241; Г. Ж. Комар, Манастир Успења Прсвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013, 134-136
Toмо К. Поповић, Херцег–Нови – историјске биљешке – књ. прва – 1382 – 1797, 1924, 130, 131
Radoslav Rotković, Tragajući za Ljubišom, Titograd, 1982, 67-74
Н. Милаш, Православна Далмација, Земун, 1901, 360 – 375