• Ђурђица Драгаш Вуковљак је у Музеју Херцеговине у Требињу представила своју прву збирку пјесама „Јер… ми смо иста крв“ чији је издавач УГ Јадовно из Бањалуке.

Инспирисана српским жртвама које су страдале у Дивоселу у ноћи између 4 и 5. августа, када је убијено 907 људи, међу којима су били многобројни чланови њене породице, ауторка је стиховима сачувала успомену не само на њих, већ и на многа друга стратишта у којима су страдали Срби за вријеме геноцидне усташке творевине НДХ, као и за вријеме грађанског рата 1991-1995. године.

У свом врло емотивном обраћању ауторка је рекла да, иако је имала пуно мотива,  је тек сада први пут посјетила Херцеговину.

– Осим љепоте и историје којом је богата, Херцеговина ме је вукла к себи и из неких потпуно личних разлога. У Билећи је мој тата почетком давних седамдесетих служио војску у чувеној Школи за резервне официре и расла сам уз приче о том граду и Херцеговини. На Зеленгори је страдао једини партизан у нашој породици, мамин стриц Никола. А један од најстрашнијих злочина у НДХ, у Пребиловцима десио се баш кад и масакр у мом Дивоселу. У исто вријеме, одиграо се и злочин у Глинској цркви, а сви знамо шта се десило 5.августа 1995. Можда је све то случајност, али ја сам ипак другачијег мишљења. Дакле, као што каже и наслов моје збирке, овдје сам…јер ми смо иста крв!

Она је рекла да наш народ веже исто страдање, које у генима носимо.

– Ту видим читав српски народ, његову вишевјековну борбу за опстанак и слободу. У ту групу која има исту крв убрајам и оне који су гинули под турским ропством, страдали у Првом свјетском рату, послије Другог свјетског рата у суровим братоубилачким обрачунима, на страдале у ратовима који су вођени деведесетих, у НАТО бомбардовању, у погромима на Космету. Тешко је набројати сва српска стратишта, али је данас, нажалост, тешко и пронаћи оне који се сјећају, који не заборављају и који се, зарад будућности, не одричу прошлости и свог насљеђа – рекла је Ђурђица Драгаш Вуковљак и додала да се Срби немају чега срамити.

– Наши преци нису ратовали у Немачкој, нису ишли у крваве походе по хрватским селима, убијали нејач и затирали огњишта. Нисмо ми имали Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Аушвиц. Будућност јесте суштина, али без прошлости тј. без поштовања предака и њиховог насљеђа, нема будућности на коју ћемо моћи да будемо поносни. Треба љубити земљу дјеце своје и предака својих. И ова данашња деца биће нечији преци исто као што су наши преци били нечија деца. Ми смо иста крв, део једног бића и то би требало да нам буде мисао водиља.

Ауторка је објаснила да је оживела страдање предака, говорила уместо њих, у жељи да онима који ће тек доћи остави сазнање о томе.

– Зашто?! Зато што моји преци само мене имају. Ако их ја заборавим, биће као да нису ни живјели, као да нису ни страдали. Важно је сачувати везу између оних који су били и оних који ће тек бити. И колико год моје пјесме биле тешке,  оне носе ону најважнију животну поруку, а то је да љубав, вјера и нада побјеђују свако зло, колико год оно било велико и страшно.

Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Бањалука Душан Басташић је истакао да је ово друга књига коју је издало њихово удружење.

– Умјетност може обичном човјеку на најбољи начин предочити величину страдања и емоцију, коју он треба да усвоји као наравоученије. Када сједим овдје у Требињу, најбоље осјетим ту линију од Косова до Јадовна, коју је описао блаженопочивши владика Атанасије у својој истоименој књизи. Увезали смо ту линију од Косова, преко Херцеговине, Пребиловаца, Ливањског поља, Гаравица и Ђурђициног дивног села, нашег Јадовна и то није случајно, како сам назив књиге каже Јер… ми смо иста крв! – рекао је Басташић.

Предсједник Фондације „Заборављени коријени‟ Драган Радовић истакао је да се култура сјећања може његовати на више начина, а да се ауторка ухватила у коштац са веома важном темом коју је оставила у поетском облику.

У програму су учествовали Милош Богдановић и Ана Миљковић који су читали ауторкине стихове, Градски хор „Трибунија‟, а приказан је и документарни филм о страдању Срба у Дивоселу.

Програм је водио познати требињски новинар Небојша Колак, који је као аутор више документарних филмова и сам дао значајан допринос очувању српске културе сјећања.

СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Захваљујемо УГ Јадовно на уступљеним фотографијама