Ђурђиц

• Српска православна црква данас обиљежава празник преноса моштију Светог Георгија, у народу познат као Ђурђиц.

  

На литургијама у храмовима помиње се страдање светог Ђорђа, чије су мошти, по жељи самог светитеља, пренете у Лиду палестинску, у храм њему посвећен. Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан).

Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.

У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао. Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.

Херцеговци су у ове дане клали црно јаре. Одрану кожу су закопавали у земљу, а главу побијали на врх тора. Вукове тих дана нико није ловио, јер би им то донело велику несрећу.

Народна прича говори о човеку који је секао дрва у шуми, када су га пресрели вукови, предвођени највећим, хромим вуком, који га је упитао да ли слави светог Мрату. Уплашен сељак га је слагао да слави после чега су се вукови покупили и отишли. Човек отрча право код попа и јави му да узима Мрату за приславу, а од те године вукови нису више залазили у његов тор.

Док је у богослужбеном календару Ђурђевдан обележен црвеним словом, Ђурђиц није – он не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.

Свети Георгије погубљен је 303. године, зато што је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.

На православним иконама свети Георгије представљен је како са крстастим мачем убија аждају која је симбол пагнске вере, док је на икони која се износи на Ђурђиц представљен како држи копље у рукама.

Верује се да је у ноћи уочи страдања, свети Георгије је видео Христа, који му је на главу ставио венац победника и рекао да ће ускоро бити са њим. Свети Георгије је то сновиђење испричао свом слуги и замолио га да његово тело пренесе у Палестину, завичај његове мајке. У време цара Константина, у Лиди Палестинској, хришћани су сазидали диван храм посвећен светом Георгију.

Једна од најлепших легенди која се везује за светог Георгија гласи овако:

“По предању, у језеру у близини града Лида, у Палестини, живио је огроман змај, који је мештанима оближњег града Вирита стварао бројне неприлике. Змај је често излазио из језера и прождирао људе који би се нашли у близини језера а, поред тога, имао је и отрован задах од кога су се људи разбољевали и често и умирали. Житељи овог краја су се најзад обратили и свом владару за помоћ али им он заповеди, да би се решили својих проблема са змајем, да сваког дана на обали језера жртвују по једно дете. Народ то прихвати и од сутрашњег дана започне жртвовање деце.

Сваког јутра је по једно дете било остављано крај језера и убрзо и прождирано. На крају је дошао ред и на ћерку тог владара, јединицу, коју окитише и припремише за жртву змају. Док је уплакана девојка стајала крај језера, пред њом се указао свети Георгије, јашући на коњу, са копљем у руци. Тад је и змај изашао из језера а Георгије је појурио ка њему и забио му копље у чељуст, пригњечивши га за земљу. По Георгијевом наређењу, девојка везује свој појас змају око врата и води га према граду. Градски владар и сви житељи због тога примише хришћанство а у граду убрзо буде изграђена и велика црква посвећена пресветој Богородици и светом Георгију”