• Манифестација „Сусрет на огњишту предака“ одржана је на протеклог викенда на Боану Кадића код Даниловграда, и на њој су се након 162 године од страшног злочина који је почињен над братством Кадића, од стране црногорских власти, након убиства књаза Данила Петровића, срели потомци овог братства.

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

То је повод да се присетим једног, наизглед случајног сусрета са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем, марта 2016. године на подгоричком Аеродрому, непосредно пошто је освештао цркву покајницу на Боану. Потомци Тодора Кадића, тада су предали на управљање Митрополији црногорско-приморској цркву покајницу у Боану.

Помињање Боана Кадића, увек подстиче теме, зашто је убијен књаз Данило Петровић, први световни владар Црне Горе и како су Кадићи преживели “истрагу”?. Како су владарска охолост и которски атентат проузроквали најстарије црногорске поделе и братоубиства, око којих се и даље препиру историчари?

Тако је, та прича о бахотости, похоти и похлепи, племенским прогонима, убиству првог световног владара Црне Горе, сукобима Брђана и Цетињана братоубиствима, чојству и образу, упорности, освети, великим страдањима и злочинима, али и помирењу, покајању и позиву на обнову народног јединства објављена у далекој Аустралији, у броју од петка 11.марта 2016. године..

ПДФ формат те новинске странице касније је уврштен као саставни део изложбе “Васкрс светиња”, фоторепортера Зорана Јовановића Мачка, која се тренутно налази у Манастиру Михаљској превлаци..

Управо манифестација “Сусрет на огњшту предака”, којој је присуствовао митрополит Јоаникије, била је повод да се подсетимо делова тог текста под насловом “Позив на народно измирење Црне Горе”. Не треба трошити речи да би се доказало колико су тадашње митрополитове речи, поруке и позиви актуелни и данас! Ево шта се тог дана тачно збило!

И док сам том мартовског дана 2016, пролазио последњу безбедносну и царинску контолу, пре уласка за авион у Београд, међу путницима се појавио Митрополит Амфилофиј. И то, сам носио је две путне торбе. Целивам му свету десницу, поздрављамо се. Вели да, ће са Његовом светошћу патријархом српским Иринејом (блаженошпчивши) од 2. до 13. марта 2016. боравити у посети Митрополији аустралијско-новозеландској. Рече да путује у Аустралију на позив Нјеговог преосвештенства тадашњег епископа аустралијско-новозеландског Иринеја, а главни повод је присуство освећењу обновљене Саборне цркве Свете Тројице у Мелбурну.

Објашњавам му, да га цели дан спомињем, због новинског извештаја са богослужења на Кадића Боану. Питам га за Кадиће и цркву покајницу. Потврђује ми многе податке које сам од раније знао, захваљући новинару Буду Симоновићу. Прича ми, док улазимо у аутобус који нас вози на писту до авиона, да је књига Буде Симоновића „Зеко Мали“ врло аргументована и „поуздана, одлично остварење“. Вели још да је позвао да лично на отварење храма у Кадића Боану дођу и Кадићи коју су прешли у ислам! Он сматра да сви морају да опросте једни другима, помире се са Богом у себи и у молитви постану браћа.

Беседећи те 2016. године, у околини Даниловград, према извештају објављеном у дневном листу „Дан“, а поводом најаве да ће Цркве у Боану Кадића бити довршена до Митровдана, митрополит Амфилохије је изразио наду, да ће тога дана на Боан Кадића да дођу и потомци Петровића и да на тај начин почне помирење Црне Горе. По његовим речима, то би значило обнову старе Црне Горе, народног јединства Цетиња и Брђана, чија би круна било постављење крста на обновљеној Његошевој капели на врху Ловћена.

–Поред Немањића града, мислим да је сабирање поред ове цркве помирнице и покајнице један од значајнијих догађаја данашње Црне Горе. На Боану се налазимо на једном мјесту које је добро упамтило што значи братоубиство и какве су последице тога чина. Ја волим Петровиће, али њихова борба за Црну Гору обиљежена је и злочинима, а један од њих се догодио и овдје на Боану. Похота и похлепа властодржаца црногорских прије 150 година произвела је духовни, али и тјелесни блуд. Књаз Данило је урадио нешто што није смио да уради и упалио је ватру братоубиства у Црној Гори, која се наставила и касније, а посебно је дошла до изражаја током рата од 1941. до 1945. године – казао је тада митрополит Амфилохије, а једини објавио подгорички “Дан”.

Из поменутог текста у „Дану“ није се видило какав је то грех починио Тодор, а шта су скривили Петровићи? Када се све збило? Познаваоци историји знају, да је у питању которски атентат на књаза Данила Првог Петровића и потом „истрага“ Кадића.

Гледајући фотографију Данила Првог Петровића, одједном присетих се шта ми је о њему као наследнику владике Његоша причао мој преминули пријатељ др Влада Марковић, из Прчња. Доктор Влада као пасионирани љубитељ књиге и историје, волео је да напомене да је по записима савременика владика Петар Петровић Његош био један највиших људи у Европи у то доба. Лицитирали су са висинамаа од 190 до 225 центиметара. За разлику од владике Његоша књаз Данило је био изразито ниског раста. Готово патуљак.

О књазу Данилу Првом постоје дијаметрално супротна мишљења , историјска учења и приповедања. Једни тврде да је био злобни, мали, ископлексирани, осветотљубиви, крвник и убица, а други да је био државник над државницима, творац савремене црногорске државе, велики дипломата и реформатор и законодавац. Извесно је да на власт дошао на основу Његошевог тестамента, и да због ниског раста и зелених очију прозван Зеко Мали! Био је први црногорски световни владар без митре и владичанске одоре и дубоко ссвестан свог српског рода!

Зеко Мали је одмах у почетку показао да је спреман да се искаже као моћан и опак владалац, па је, према сведочењу остарелог Вука Караџића, рекао старешинама црногорским:

„Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена: ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом.“

На Тројице 1854. године осиони цетињски владар са својим перјаницима се нашао на Острогу. Ту су организовали прославу на којој су према народном предању, и записма неколико хроничара, прекардашили меру. Тврди се да су сексуално напаствовали 30 девојака из племена Бјелопавлоивића.

Тада је Зеко Мали приморао најлепшу жену, младу Даницу Павићевић, рођену Кадић, звану Вилајета, да време проведе са њим, а после је наредио да му је доведу и на Цетиње, да би истовремено затражио од Тодора Кадића, њеног брата и свог човека, да убије зета Пунишу, кнежевог политичког противника, и тако сестру учини удовицом, да би лакше наставио да ужива у њој, што Тодор није хтео да учини., Тодор је, спасавајући се пребегао заједно са зетом у Турску. А кнез, заситивши се Данице, препустио је своме перјанику Кићуну Мартиновићу, шураку војводе Мирка, да је он венча и поред живог мужа (а она је умрла после две године), што се до тада у Црној Гори није дешавало. Све то је коштало, прво главе Мићуновог брата Мишуна, конзула црногорског у у Цариграду. Тодор га је усмртио усред Цариграда, 1860. Године. Потом је Тодор у кторском атентату испалио смртоносне куршуме, док је кнез пратио супругу, која се у приморју бањала.

Тодор Кадић је на сам дан атентата из Скадра стигао у Котор, где готово нико није знао да ће стићи Зеко Мали. Негде после два сата чекања, око 19,45 часова , у сам сумрак је испалио хитац на књаза, који улазио на брод за Прчањ, што је поједине модерне црногорске историчаре нагнало да тврде да је Тодор можда био плаћени атентатор.

Документ „Кривична расправа при Окружном суду у Котору против Тодора Кадића, из Бјелопавлића, у Црној Гори, убице црногорског владара, књаза Данила Петровића – Нјегоша, одржана 18. септембра 1860. године“, који је са италијанског језика превео Јован Бућин, садржи и признање Тодора Кадића. Он је судији Хенрику Поточњаку, објаснио да му је књаз Данило убио пет чланова фамилије, конфисковао сву имовину, сестру натерао да се преуда и то крај живог мужа. Даље, атентатор Тодор је тврдио, да је одбио да изврши књажеве крвничке налоге и тако поштедио невине животе, а да је онда он као невин човек зверски прогањан. Тодор Кадић је изразио једино кајање што је у Цариграду убио невиног човека – конзула Мишуна Мартиновића, чија је „зла коб била“ да је брат перјаника Кићуна, за кога су преудали Даницу Кадић. Аустријски званичници посебно у својим записима инистирају на достојанственом држању на смрт осудјеног тридесетгодишњег Тодора Кадића. Тодор је јавно обешен у Котору .

Тодор Кадић је, у то данас више нема никакве сумње, био прогоњени вук самотњак, до срца увријеђени и ојађени човек који се дуго потуца по свијету од немила до недрага и крио од опасних, зелених очију Зека Малог, како су звали књаза Данила, од његове дугачке, немилосрдне и неправедне тиранске руке. То је приликом предаје Кадића црвке 28. фебруара 2016- године истакао и Будо Симоновић, аутор књиге « Зеко Мали » (доживела пет издања) побијајући одлучно све тврдње да је Тодор био плаћеник !

Исте вечери када је из Котора стига глас да је књаз Данило подлега ранама, на Кадиће је пала страшна анатема владарске куће са Цетиња и Сената црногорског. Осветници су одмах кренули у акцију да разоре домове и » истраже » седамдесетак Кадића породица, из Боана.По неким подацима, исте ноћи је побијено 24 Кадића (има ионих који тврде да је страдало више од 90), сви они који нијесу успјели на вријеме да се склоне и умакну немилосрдној руци освете.

Појашњава ми да је Даринка супруга књаза Данила, са ћерком Олгом, такође, протерана из Црне Горе. Учинио је Књаз Никола, син војводе Мирка Петровића, који је наследио књаза Данила. Даринка је била Српкиња из Трста. Из богате фамилије. Прича се да је на Цетиње донела европско помодарство и да је била расипник. Поједини историчари тврди да је била и у љубавној вези са књазом Николом, и то за живота ужасно љуборног Зеке Малог.

-Није Тодор Кадић мрзио књаза Данила, али његово схватање живота, образ и част нијесу могли да отрпе оно што је урадио тадашњи црногорски господар. Тако ја схватам Тодора Кадића и драго ми је што је на остацима његове куће подигнута црква. Највише заслуга за њено подизање припада Жарку Павловићу, као и Милораду Дудију Кадићу, бившем предсједнику општине Даниловград. Павловић је своје презиме Кадић услед прогона морао да промени. Фамилија му је живала у Пећи. Убудуће ће у храму у Боану наше монахиње палити кандило за покој душе Тодора Кадића, његових потомака, али и Петровића – напоменуо је тада 2016. године митрополит митрополит Амфилохије.

Јавно обешен у Котору: Тодор Кадић

Митрополит Јоаникије је прошле суботе одликовао Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, највишим одликовањем Митрополије црногорско приморске Жарка Павловића Кадића који је најзаслужнији за подизање храма Светог Димитрија и окупљања Кадића на Боану Кадића код Даниловграда.

Похара Куча

ЈЕДАН од најмрачнијих периода црногорске историје, из времена владавине књаза Данила Петровића, наследника Његошевог, 1856. године – по злу чувена похара Куча, захваљујући публицисти Илији Петровићу, изашла је из света таме и скрасила се између корица његовог дела „Црногорска похара Куча“.

А према казивању савременика тих трагичних догађаја, војводе Марка Миљанова, посечене су 243 племенске главе, од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и деце.

„Главе љуђи и дјеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико их је“, записао је Миљанов.

У народу се до данас препричава књажева наредба, коју је доследно спровео његов брат, војвода Мирко Петровић: „Удри Куча на божју вјеру, ако га другачије уфатит не мош… и дјеца у колијевке да се кољу!“

Разлог крвавог пира био је бунт Куча, који нису могли да трпе терор који је спроводио цетињски господар. Сабља Мирка Петровића и његове војске секла је главе тек рођене деце, а од њене оштрице нису поштеђене чак ни жене труднице!

Бећковићеви стихови

Протеклог викенда у Боану боравио је прослављени песник Матија Бећковић. Он је о Кадићима и Петровићима спевао песму, у којој указује да Кадићи још постоје, и да их има све више и више, а да Петровићи немају мушког потомства.

Страдања светиња

Према извештавању Радио Светигоре Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије обратио се присутнима у Боану, речима “да су Кадићи убијани, прогоњени, проклињани, у кам затуцани.”

“Али је Божји благослов и благослов Светог Василија Острошкога увијек био са њима. Па иако су прогоњени, они су се још више разгранали, умножоли,.народили… И нијесу се међусобно ни заборавили, ни завадили. И ево, хвала Богу, у спомен њиховога братства, у спомен сјећања на њихову велику историјску патњу и њихове непребројне жртве, они су овдје, умјесто освете, умјесто мржње подигли ову светињу у име братске љубави, у име опроштаја, у име помирења. Они који су највише били онеправдовани и гоњени, они носе и дају мир и братску љубав свима преко овог светога храма и овога дивнога сабора”, рекао је Владика Јоаникије.

Текст: Предраг Савић