Кључ од наше куће баци у купину,

Немој га остављати испод отирача.

Не поклањај га роде ни кћери ни сину.

Ускоро ће бршљан, купина и драча

У алугу обући пусту омеђину.

Доћи ће вријеме разваљених струга.

Гдје се некада пјевао животу стих,

Узалуд ће сјајна треперити дуга,

Неће бити нас и неће бити њих,

На јастуку пустоши дријемаће туга.

И заплакаће гробља у суморно вече,

Од големе туге што се пољем суче.

А мене тешка рана мога рода пече,

Плаче ми се данас више него јуче

И горка суза низ образ ми тече.

Е! Када би сузе моје могле да спасе?

Падале би силно као јесење кише.

Херцеговина нечујно расељава се,

За Црну Гору веле: није српска више,

Крајина је пала, а за Косово зна се.

***

Бранисмо те силно, као што нико није,

О, љубљена земљо камених отаца!

Јер гинути тако нико не умије,

Ни на биљег стати хорди зликоваца

Што јуриша бучна крв да ти попије.

Стајали смо мирно, као да смо на балу

И чекали смрт као даму за плес.

Пјевали смо химну нашем идеалу,

Без иједне мисли на страшни удес,

Ни на ближње своје, нити на браћу палу.

Када је нашој борби дошао крај,

Као свему другом што треба да дође,

Неко узе торбу, а неко завежљај

У свијет далеки са сузама пође,

Насушног хљеба да тражи залогај.

У пољу твоме твојој дјеци нема хљеба?

Ој, љубљена земљо, је ли то могуће?!

Па зар твој пород тумарати треба

Кроз туђи свијет и грдно беспуће,

Жељан твога сунца и кристалног неба?

***

Дадосмо ти земљо све што дати се може

Младост, животе, најсветије часе

А данас у тами, о Господе Боже!

Кућа нам самује и обурдава се.

Ни суза јој моја помоћи не може.

Ја горко ридам поред зида плача,

Сузама тражим мојој души лијек,

Погнуте главе испод страшног мача

Док ми уз ноге расте кукуријек

И руке вежу зова, купина и драча.

Доћи ће богаташ, Арапин црни

Или неки други охоли трговац.

Трговаће смјело на мојој баштини.

Купиће ми кућу за ситан новац.

Кључ ће остати скривен у купини.

Пркосиће мален свевременој сили.

Из његове логе изнићи ће нешто,

Казиваће некоме да смо овдје били,

Народ  један да је читав несто.

Запитаће се неко: Што смо одселили?

Пјесма је добила другу награду „Владимир Гаћиновић“ за 2015. годину