• Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца. Први хрватски католички конгрес одржан  је септембра 1900. у Загребу. Прота Михаило Медаковић објавио је 1901. у београдском часопису „Хришћански весник” своје виђење : „Рад конгреса у Загребу открио нам је, јавно то, да језгро хрватскоримског свештенства вишег и нижег реда споразумно са одличним Хрватским свјетовњацима топло жели, да види остварену и папину свјетску државу и Великохрватску државу, …. и сви посјетиоци  Загребачког конгреса желе, да сви поданици будуће уображене “Велике Хрватске” буду католички пук”. (1)

Папа Лав XIII је на тражење хрватских бискупа својом булом од 1 августа 1901. променио намену и назив Завода Св. Јеронима у Риму. Завод се називао  „Илирски завод Св. Јеронима”. То је промењено у  „Колегиј за образовање и усавршавање свештенства са источне јадранске обале” и назван је  „Завод Св. Јеронима за хрватски народ”. (2)

У завод су долазили свештеници из бискупија и надбискупија : загребачке, бањалучке, барске, дубровачке, хварске, которске, крижевачке, крчке, мостарске, поречко-пулске, сарајевске, сењске, сплитске, шибенске, задарске и тршћанске. (3)

Промена је изазвала одушевљење код Хрвата. У Загребу је 8 септембра 1901. због тога одржана велика прослава. Двојица главних говорника  на тој прослави били су праваши књижевници Еуген Кумчић и Аугуст Харамбашић. (4) Биограф браће Радић, Звонимир Кулунџић писао је да су „хрватски врли родољуби” у свом „претјераном хрватовању” славили папин потез : „Они су широм читаве Хрватске инсценирали (удесили)  читаво народно весеље и почели ствари постављати тако да се чак и “свемоћни свети отац папа ставио на страну Хрвата и почео отворено радити за велику Хрватску”. (5)

Папина одлука изазвала је  протесте у Црној Гори. Лујо кнез Војновић је као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. (6)  Они су посетили  папу са службеним  захтевом Црне Горе да се исправи неправда према Србима католицима. У Дубровнику је завладала узбуна међу Србима католицима. Папи је преко кардинала Рамполија био послат телеграм са потписима 307 Срба католика. У телеграму је писало :  „Нека се удостоји Ваша Еминенца поднијети на ноге пресветога оца папе Лава XIII. изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бреве-у, којијем се је свето-јеронимски завод преустројио, било мимоиђено српско име, које по повијеснијем исправама и народнием традицијама и обичајима у странама на које се бреве односи сасвијем превлађује.”

Побунили су се и далматински аутономаши. Аутономаши из Задра који су живели у Италији упали су у Завод. (7)

Група Далматинаца међу којима је био и један црногорски римокатолички каноник  је 29. августа 1901. заузела завод и преко римске штампе тврдила да је св. Столица искључивала Далматинце из новог хрватског завода, па су протестовали против  „тог незаконитог акта”. Тражили су помоћ италијанских власти истичући да је  „Свето Седиште тако поступило на штету Далматинаца, нарочито оних талијанске народности”.(8)

О томе у листу  „Црвена Хрватска” :  „Неколико Далматинаца у Риму настањених силом уђоше у хрватски завод и узеше га у посјед. Том приликом послаше иредентистичке брзојаве талијанском краљевском пару и у Задар”. Дубровачка општина је због тог упада упутила два протестна телеграма потписана од Пера Чингрије један министру спољних послова Аустро-Угарске Голуховском а други кардиналу Рамполију. Општина је протестовала „проти насилноме освајању хрватскога завода светојеронимскога са стране непознатих наметника”. (9)

Француска и Русија су се на молбу Црне Горе и Србије подржале Српска права. Мађарски министар-председник Шел био је у име Мађарске против промене назива. У писму министру Голуховском 9 августа 1901. противио се реорганизацији завода. Објављивање папине буле изазвало је узбуну у мађарској и аустријској штампи. (10)

Црногорска делегација је добила подршку италијанске и српске владе. (11)

Папа је променио ранију одлуку и црногорском књазу и влади  упутио 7 марта 1902. изјаву да се ће се завод поново звати илирски, надбискупу барском признају се сва права и све користи, … имат ће право предложити заједно са истим бискупима кардиналу протектору једног члана у управно веће завода, … припада право наредити питомцима Барске надбискупије учење “српског” језика ћирилским писмом. (12)

Павле Ровински је писао : „Црна Гора је тријумфовала  и имала је основа да триумфује, јер ја не познајем други пример у историји папства да је непогрешиви папа мењао своје решење. Није могуће не дивити се томе што је папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима”. Хрватска страна била је у шоку. У Загребу су студенти одржали састанак. Било је чак предложено да се у знак протеста и огорчења покрене прелажење на православну веру. Изгласано је да се састави споменица којом би се захтевао повратак хрватског имена. (13)

По Х. Барићу заслуге за повлачење папске одлуке имало је и писање Фабрисовог „Дубровника”. Уредник српског листа „Дубровник” Антун Фабрис је у једном свом чланку истакао : „Светојеронимски спор трајао је пунијех седам мјесеци. Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану. … Против такога недјела бјеше једнодушно устала цјелокупно јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и српска дипломатија Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод. Неколико мјесеца водила је српска дипломација у вјечном Граду неравни бој. Појава црногорскијех изасланика, Луја кнеза Војновића и барскога надбискупа Шимуна Милиновића у Риму изазвала је у извеснијем круговима нерасположење и непријатељске осјећаје. …  Ми се од срца радујемо потпуноме успијеху Црне Горе, и честитамо њезинијем изасланицима, што су знали и умјели до побједе довести српско начело : башка вјера, башка народност, те пред лицем цијеле Европе посвједочити, да Српство није конфесија већ народност, као свака друга на западу. Ето, у чему ми видимо најјачи и најзнаменитији успјех српске дипломације.  … Срби католици на Приморју, које имамо част заступати, у првом реду веселе се овому сретному ријешењу светојеронимскога спора, јер им је с најмјеродавније стране признато право на опстанак, које су им до сада бискупи и свећенство у име вјере не само нијекали већ и водили страшну борбу против њих, особито у Дубровнику. Од сада очекујемо пунијем правом, да ће бискупи и свећенство сљедовати примјер папе Лава XIII, и да неће више сметати Србима католицима у њиховој борби за народна права, која су основана на историји и на науци.” У другом чланку је истакао : „ … Главна добит од светојеронимскога спора јест признање католичкога Српства у јужном Славенству са стране св. Столице. У редовитијем приликама то признање не би имало толикога значаја, као што га данас има; а што га пак данас има, то треба да захвалимо фанатизму попова велико-хрвата. Усред заглушне и дивље хајке против српскога имена у овијем странама, признање из Ватикана дјеловало је, и унапријед ће још јаче дјеловати, ако будемо људи и ако устрајемо у борби. Узалудна ће пак бити сва признања, ако се не узумијемо с њима послужити, и ако крепко и одважно не наставимо започети рад. …  Српски противници би хтјели да Срби буду једина изнимка у Европи, да само код Срба буде вјера обиљежје народности. … “ (14)

После стварања Југославије хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера  наставили своје активности на асимилацији Срба католика и стварању велике Хрватске. За њих  Срби католици нису ни постојали. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је 1929.  дон Стјепан Марковић, Србин католик, консулторски савјетник и секретар Арцибискупије барске. Истицао је да барски арцибискупи нису били само примаси Србије него „читаве Србије“, односно свих српских земаља. Такође је истакао да је и књаз Никола увидео важност Српске примасије : „Он је код Ватикана постигао такав успјех и просто рећи триумф, да му се читав свијет дивио. Он је послао у Рим  надбискупа Милиновића и грофа Луја Војновића, који су четворомјесечним радом постигли то да се углед Црне Горе у свијету дигао много више него иза које њене славно добивене битке. Књаз Никола је успио да се призна Барској  митрополији чисти српски карактер, но не само то, него чак и да се дугим низом вјекова освјештано Српско приматство у Бару још једном најсвечаније потврди“. И то тако што је папа 7. марта 1901. свечано издао „документ с којим се Српском примасу Милиновићу и његовим насљедницима потврђује право, вјековном славом овјенчано Српско примаство“. (15)

Папа Павле VI  преименовао је завод у хрватски 22 јула 1971. као „Папински хрватски Завод Св. Јеронима”.(16)

Тадашња Југославија није реаговала.

Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца. Настојањима католичке цркве да од јужнословенских католика постепено створе Хрвате супроставили су се Срби католици у Дубовнику, Далматинци и Црна Гора. Пошто је папа променио назив завода у хрватски, католички живаљ у српским земљама је то могао да схвати као захтев највећег ауторитета у католичкој цркви који је сматран за непогрешивог да постану Хрвати. Због тога је била бурна реакција Далматинаца и Срба католика.  Уз помоћ других држава представници Црне Горе успели су да пониште одлуку папе. По Х. Барићу заслуге за повлачење папске одлуке имало је писање Фабрисовог „Дубровника”. Иако су претрпели пораз римокатолички клерикалци нису одустајали од својих циљева. Овај пример успешне борбе у прошлости  указује нам да не треба одустајати од борбе за права свог народа ни кад си слабији. Прилике се мењају током времена.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

  Напомене :

1. Вељко Ђурић Мишина, „Варнава патријарх српски”, Београд, Савиндан 2009, стр. 166;

2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;

3. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 40;

4. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;

5. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 26;

6. Растодер Шербо,Јасмина,„Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991, стр.112,113, 163;

7. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207, 208, 384;

8. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека”,  „Српска слободарска мисао”, Београд, јануар-децембар 2012, бр. 1-6, стр. 106;

9. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;

10. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 41;

11. Влахо Бенковић, „Дубровачки Срби-католици и  „нови курс” хрватској политици 1903-1905.”,  „Дубровник”, Дубровник , 1990, бр. 1-2, стр. 212;

12. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;

13. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 209, 210;

14. „Изабрани чланци АНТУНА ФАБРИСА”, скупио и предговор написао д-р Х. Барић проф. Универзитета у Београду, , Издање „Дубровника” Београд 1940, стр. XV, 49 – 55;

15. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, Београд, Јануар-децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;

16. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 210;