Хајде да предухитрим неке и сам креснем ту шибицу. Запалим је и бацим у подножје добро припремљене ломаче саткане од лакозапаљивих и још лакше осуђујућих мисли и ставова по овом питању. Некако ће мени бити лакше да се сам запалим него да „међу нама“ чекам на готовс спремне пиромане да запале и осуде било шта и било кога ко иоле нешто фино мисли и каже о тој Америци… Значи, горим и док ви ово будете читали, изгорио сам. Ломаче више нема као ни потребе да неко губи вријеме и потпаљује је својим негативним коментарима.
Фото: РАС Србија
Да будем искрен, прије неколико година и сам сам осуђивао те и такве „америчке злочинце“. Посматрао сам ту земљу само са аспекта њене спољне политике и свих доказаних и недоказаних зала које је она наносила народима широм свијета, из ових или оних интереса. Ни овај „наш“ нажалост није мимоишла па нам је, што директно, што индиректно, доста јада задала и црнине „по нама“ огрнула. Толико да је, плашим се, ни деценије, а камоли године не могу сапрати и изблиједити… Но, то је увијек тако кад је у питању она курва политика и њени макрои. О њој нећу, иако бих и могао и знао. Некако, не могу себи да дам право да причам о квалитету и удобности кокпита, а да нисам пилот. То ипак остављам политичарима. Ја то нисам и надам се да никада бити нећу.
Дакле, не пишем овдје о америчкој политици. Она, вјерујте, ни њене Американце толико не занима. Неколико одлазака тамо ме несумњиво увјерило у то. У односу на њену „величину“, миноран број Американаца се бави политиком и приде јој даје на значају. Простог и већинског њиховог човјека она апсолутно не занима. Њих занима само оно што ми овдје немамо, а то је што квалитетнији и, системом какав имају, што уређенији живот. Наравно, мислим на оне урбане крајеве Америке које сам до сада успио посјетити, а тичу се и истока и запада…
С друге стране, наш народ ипак више занимају неке “битније” ствари – толику дозу посвећености политици, политичарима и јавним (без)личностима ја мислим да ниједна земља на овом свијету нема. Зашто да им квалитет и успјех “њихова” живота буде приоритет кад су га толико пута гледали у неком од америчких “хепиенд” филмова. Љепоту и смисао свог, наш народ, поклонички, проналази у животима свог оног јавног кича и шунда који им се се, прљаво и јадно, сервира по осакаћеним медијским помагалима. То нас је једноставно обузело и суштину нам живота одузело.
Него, да се вратим на њу, иако сам већ писао о Америци. „Дебело“ сам био убијеђен у то да сви Американци знају ко је наш, један и једини – Новак Ђоковић, као и ту непобитну, поносну чињеницу да је из Србије (писао сам и о њему, али то већ пола Србије зна:-). А то гдје је Србија, већ нисам могао очекивати да знају, јер њих не занима било шта много мимо своје земље. А наш Ноле, толико их је пута „освојио“ и оно им сунце, големим, високоподигнутим пехаром, заклонио да сам се жив запрепастио, чак и срдито одреаговао када један цивилизовани папак из крајње урбаног дијела Калифорније није чуо за Новака, а други није знао одакле је он. Неком трећем се по том „случајном питању“ нисам ни смио обратити. Што бих себе без потребе нервирао…
С друге стране, свакако да тамо има и оних који га познају и желе пред својим очима много боље и много више па и од нас Срба. Не могу да заборавим оног, у сваком погледу, пријатног чичицу и његову супругу које сам пред “US Open” срео у једној продавници чоколада на Тајмс Скверу у Њујорку, са мајицом на његовим грудима на којој је писало “Белграде Опен 2011”. Гдје да му не приђем. Срдачно се ми испричасмо и шта да вам кажем, човјек је потегао пут из Атланте и прешао 1330 километара искључиво да би гледао свог и нашег Новака на “US Openu”. Кад је чуо да сам из Србије (ја мислим да је то једина особа којој нисам рекао да сам из Херцеговине), он је срећан био као да је срео Марка или Ђолета, а не неког тамо Божа или Бобана. “Успут” да додам, на моје питање одакле му та мајица, рекао ми је да је те 2011-те “скокнуо” и до Србије да гледа Нолета… Језа моментална!
Од непознавања Нолета, свакако ме је мање нервирало то што буквално стотине хиљада Американаца ужива у удобној и бешчујној вожњи непревазиђеног аутомобила који с разлогом носи назив још једног српског великана – Тесле, а да, убијеђен сам, 98% њих не знају ни по коме, ни по чему је тај аутомобил добио име. Мислите да то њих уопште занима?! Неколико њих сам то „едукаторски“ упитао, и овако употријебљен прилог се испоставио као крајње правилан. Нико то није знао. И без обзира на то, сваког дана, крстарећи њиховим широким друмовима по 5-6 трака у једном правцу, на буквално сваких неколико секунди када ме је сретао и, с` три прста, махао тај тихи, прелијепи и разнобојни „Тесла“, осјећао сам своје поријекло и присуство нечега нашег, нечега српског, а тако моћног и лијепог по истој таквој, големој, широкој Америци и њеним друмовима…
Можда и олако она америчка “Ноленезналица” од малоприје оде мени у папке? Јер, питање је ко је ту папак? Да ли ми које нас интересује да ли је нека трећеразредна US глумица прднула на додјели Оскара или да ли је нашој омиљеној пје”в”аљки пукла чарапа на концерту? Је ли наквасао Питу хљеб или Бреду “пита” у гаћама? Да ли ми који боље знамо како је спавала и да ли се наспавала Ким Кардашијан него ли уморни муж поред свог јастука? Да ли ми који не знамо како нам се зове сва родбина из треће линије крви, али зато „рецитујемо“ имена, надимке, здравствена стања и све даће и недаће кућних љубимаца српских и холивудских јунака? Да ли ми који дајемо све од себе да побјегнемо од наших живота или они који дају све од себе да бјеже у што веће дубине и суштине својих живота? Да ли ми који све мање и неквалитетније живимо наше или они који сваког дана све више и квалитетније живе своје животе?
Кога сада више да жалим? Да ли Нолета или Теслу, нас или њих? Велико је то питање… Неко ће сада рећи, па лако им је тамо тако и живјети, но, нисам ја, овим истичући, мислио на економију једне земље него на економију нечијег мозга. Мислио сам на онај избор који сви ми имамо пред собом – да ли својим животом хоћеш да тежиш, служиш и богатиш се сазнањима која теби лично могу и требају бити од користи или онима која су већ нечија туђа корист. Твој је избор!
P.S. Не би` ја овдје ништа ни додао, ни одузео. Овај текст сам, на крилима свјежих “US” утисака, написао прошле године у повратку из исте те Америке на 10.000 метара висине. Нисам им ни дао да извјетре из авиона. Сада сам га случајно прочитао и нека ме језа обузе. Зашто и колика, “не знам”, али свакако довољна да га и ви одмах послије мене можете прочитати. Ентер за етар!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
