Да, Бог је ту одрадио своје, а сада је, као што рекох, све до људи. И ту је помогао, једног човјека са брадом је сам Бог с намјером одвукао у Требиње и ево већ годинама он својом визијом и храброшћу Требињцима “клеше” неписани споменик са својим иницијалима. Братски речено, Требиње може да се захвали и Гацку на једном таквом дару. Прије тога, једно хвала могло је да оде и за Билећу, јер од Црквине је можда све ово и кренуло… Све те људе као и неке нове што долазе и што ће сигурно доћи и уписати своја дјела у странице историје овога града може неко вољети или не вољети, мрзити и кудити, али њихова дјела и заслуге на крају ипак остају Требињу и Требињцима. Сувише је велико то што ти људи стварају и створише да би сутра стало у 2м дужине и 9 лопата дубине…
Политику мање цијеним и вриједнујем од здравог приватног капитала и вриједности, али нема сумње да је и званична Бања Лука преусмјерила значајан дио политичког крвотока РС у Требиње. Из неког разлога, Требиње јој је јако битно. А и не било шта се све иза и око тих брда ваља и “узводно и низводно”… Не значи њој ништа тих 25000 гласача. Може то она себи обезбиједити већ у неком предграђу Бања Луке. Требиње њој значи из другог разлога. Иако са релативно невеликим бројем гласача, Требиње има невиђену политичку вриједност. Има своју моћ и утицај. Ауторитет… Због тога је и борба за Требиње била голема. Престиж је “имати га” и водити га! Није то само због ХЕТ-а и Електропривреде што је логично за помислити… Требиње има још много својих вриједности због којих је Бања Лука баш у тој мјери обратила пажњу на њ`… Мада, да је среће, значила би јој више и читава Херцеговина због свог хидро-енергетског потенцијала па би равномјерно мазила и њене преостале градове, ако се још увек могу назвати градовима. Но, такво какво је – једно је Требиње, нема ту љутње.
Једна је и Република Српска, али само њена наклоност није била довољна Требињу. Кокета под Леотаром се посљедњих година својим заносом намјерила и на мајку Србију. И добро је начела са зацртаним циљем да и њу опчини, приклони и пажњу јој освоји… А, с обзиром да ове ријечи пишем управо “из мајке” гдје с великом пажњом ослушкујем сваки “херцеговачки корак”, будимо сигурни да је на добром путу. Тај флерт Требиња и Србије је у финалној фази која гарантује неку дугорочну свеопшту љубав… Треба само вјеровати у то, радити на томе и не посустајати! То би сваком Херцеговцу требало нешто да значи. И “у мајци” и изван ње…
Невјероватно је овдје у Београду чути да неко ко нема везе са Херцеговином и Требињем чека скорије пензионерске дане па да се трајно пресели у Требиње. Да неко из Србије купује стан у њему, да је земљу већ оградио, да иде на продужени викенд у Требиње, а да неко данима већ одмара по Требињу и околини… Да га званично посјећује српски предсједник, и бивши и садашњи.. Да се српске владе с обје стране Дрине сретну за толико далеким микрофоном управу у њему. Да је, исто тако заносна и пожељна Моника небројено пута опрала своју лијепу црну косу водом Требишњице… Требиње, капа доље! Дубок наклон па висок поглед ка твом Леотару горе…
Тупањац и Драшковић су појединци који се ријетко дешавају неком малом мјесту. Нису они сигурно “пали” због тога што је Бранко обожавао Дучића и стихове му, нити због тога што је Родољуб чуо за плодоносне плантаже шећерне репе и љешника око Требиња, они су попут најзанесенијих тинејџера пали на флерт, згоду и љепоту Требиња. Оно их је опчинило и њиховим новцем и дјелима добило за сва времена… Биће њих још, Богу хвала, али данас ипак све остаје и зависи од политике, а Требиње је у овом моменту има. На крилима Републике, јаку, недодирљиву и нажалост као и свугдје – завађену. Једни другима не праштају и не признају што свакако није у интересу Требиња и Требињаца. У тој борби се још увијек више гледа и воли Бања Лука од самог Требиња што није баш у складу са логиком, али политика генерално “ћера” тај тренд да је све мање разумнија и прихватљивија обичном човјеку…
Оно што је помало чудно за Требиње – то је град с којим су задовољнији сви они који “долазе и пролазе” него они што јесу и остају у њему. Може причати и писати ко шта хоће, али Требињем су најмање задовољни сами Требињци. Уши имам, а у разлоге не улазим. Без обзира на то, гајим ја тај неки став да “Требињац” није свјестан свога града и онога што му он бар души може пружити. Оно што тијелу треба да му пружа ипак није само до Требиња и пожељне чланске књижице… И до нас је самих. Треба скупити храбрости и заврнути рукаве, није баш све само до политике а и државне јасле не морају бити баш једине.
Но, лако је нама са стране уз пријатну кафу под платанима прихватати ту чињенцу како је живот у Требињу лијеп, лак и безбрижан. Доста теже је живјети и опстајати тим животом у њему. Пратити без гнева толику експанзију све мање свог града, све те нове људе и туђа аута што заузимају град, паркинг мјеста, слободна столице у кафићима и ресторанима, небеско подигнуте цијене које послије њиховог одласка остају никоме другом но Требињцима… Све те кранове и небодере који умјесто навикнутих голих брда заклањају ушушкано требињско сунце. Све те неразумне језике што одзвањају по ужареном каменом плочнику. Све те планове и намјере који помало и плаше, колико год да пријали…
У тој својој експанзији, ослушкивајући искрене духове правих Требињаца, овако са стране, дјелује као да је Требиње помало заборавило на своје људе. Да их је на неки начин запоставило. Да све то што ради, ради због неких других, “туђих” људи, а не због својих. Сад већ задирем у политику туризма, а она нема цијену. Цијена је пун град, ниједна слободна соба, пуни ресторани, празне гајбе на пијаци, прича и помен Требиња. Од тога већ сада живи или се испомаже знатан дио Требињаца, а биће их све више. Свега га ће бити све више у том лијепом Требињу. Какво је, и заслужило је! Ја бих му још само пожелио да, баш као што рекох – свега буде више осим “Требиња” у самом Требињу. Та се граница не би смјела прећи, јер Требиње треба и мора да остане само Требиње… Да не поједе самог себе као што се нпр. Будва прождрла у сопственој пљувачки. У сваком случају, Требиње, капа доље, дубок наклон па висок поглед ка твом Леотару горе…
P.S. Онај ко у теби није био, разумјеће нејасне ријечи овог текста кад те буде напуштао… Онај ко у теби остаје, разумјеће исто то само кад те буде напусти
АУТОР: Божо Вукоје
Извор: вукоје.рс
