• Да један Билећанин постане пионир авијације и фотографије толико је невјероватна чињеница да би неко данас требао добро да се потруди да је засјени. И не само то. Породица Мерћеп била је у европским и свјетским размјерама позната научно-спортска, војничка и трговачка породица тога времена, која је оставила неизбрисив траг у рађању сунчане Билеће.

Почетком деветнаестог вијека Билећа је са својом непосредном околином имала приближно двије хиљаде становника који су живјели у граду и приградским насељима.Тадашњи билећки крај има и своју предисторију. Крајем октобра 1878. аустроугарске трупе запосјеле су Билећу. Била је то тада модерна, европски уређена, униформисана војска, која је затекла остатке убоге варошице из турског времена са педесетак кућа потлеушица и нешто занатских и трговинских радњи смјештених на друму који повезује Јадран са Нишом, Скопљем и Цариградом. Аустроугарске власти опредијелиле су се да Билећа добије статус среза са завођском и билећкорудињском нахијом и селима према граници Црне Горе. Наредних тридесетак година овај град је доживио неочекиван препород.

Пишући о томе историчар Бранко Џелетовић у књизи Билећа кроз ратове и догађаје у XX вијеку каже: „Војни гарнизон и бројно становништво у Билећи постаће и велики потрошачи робe и услуга, па ће варошица доживјети нагли развој и уистину постати град. У Билећу ће тада с разних страна приспјети бројне српске угледне породице, које ће остварити њен привредни и културни преображај.

Почетком прошлог вијека формира се Обилића вијенац према регулационом плану што га јеизрадио Крузен, аустријски инжeњер за путеве, заједно са Владимиром Мерћепом. Урбани творац Обилића вијенца био је аустријски генерал Гргоције (Galgotzu)

Доћи ће моћни Владимир Мерћеп, трговац, градитељ, велики српски родољуб и културни посленик. Стићи ће и чувене породице којих до тада није било у овом крају, а ето и данас их овдје нема. Наћи ће се ту породице Дувњака, Хамовића, Секуловића (оца и стрица познатог америчког глумца Карла Малдена, односно Младена Секуловића), Периновића, Дамјановића, Ћоровића, Чомба, Пичета, Злоковића, Димића и других.

Уз породице такозваних дошљака нагло ће се својим богатством, угледом и патриотизмом уздићи и бројне породице билећких старосједилаца: Милошевића, Тупањаца, Кукића, Стијачића, Самарџића, Попара, Гаћиновића, Џелетовића, Капора, Кокоља, Мијановића,Гњата и других. Сви ће се они, придошлице и домаћи, бавити занатством или трговином и угоститељством, а истовремено ће бити носиоци културног живота и патриотске мисли ове мале вароши. Они су оснивачи ‘Просвјете’, Српске читаонице и Сокола.“

Билећа с почетка двадесетог вијека – улица Краља Александра

Остаци некадашњег билећког богатства, као што су Парни млин, Соколана, хотели Балкан, Корзо, Мандл, Бристол, те бројне трговинске и занатске радње, гостионице и кафане, данас представљају блиједу слику некадашњег сјаја и богатства славне браће Мерћеп те богатих трговаца, угоститеља и билећких занатлија. И оно што је преостало свједочи о једној епохи у којој питање браће Мерћеп и њихове улоге у развоју Билеће још није у довољној мјери расвијетљено, јер историја породице Мерћеп златни је пресјек минуле епохе. То је нит која повезује судбину идеалисте, протагонисте животног елана у духу позитивизма с развојем касабе и њено укључивање у токове економског развоја Краљевине на почетку деветнаестог вијека. Ту је космополитски дух југословенске заједнице који је у највећој мјери карактеристичан за интелигенцију и који је омогућио проток идеја и радну мобилност, који ни данас нису лако остварљиви на вјетровитом Балкану, иако су путеви знања свима доступни.

Да један Билећанин постане пионир авијације и фотографије толико је невјероватна чињеница да би неко данас требао добро да се потруди да је засјени. И не само то. Породица Мерћеп била је у европским и свјетским размјерама позната научно-спортска, војничка и трговачка породица тога времена, која је оставила неизбрисив траг у рађању сунчане Билеће.

Први Босанскахерцеговачки фотограф

Поуздано се зна да је Михајло имао фотографску радњу у Билећи и Загребу. Свестрана личност, изврстан спортиста, свјетски путник, интелигентан, успјешан пословни човјек, нашао се на врху листе пионира авијације с простора овог дијела Европе. И за оно доба права ријеткост – имао је путнички аутомобил. Михајло је у Загребу био оснивач Аероклуба „Загреб“, а имао је и фотографски студио, oдносно атеље за модерну фотографију. Да је и Владимирова фамилија живјела у Билећи, свједочи чињеница да је једну од првих кућа саградио у улици Краља Александра коју је од њега касније откупио отац Брана Самарџића са занатском радњом за производњу сода-воде и других напитака, која је касније надограђивана, тако да је та производња трајала све до шездесетих година прошлог вијека.

Све је почело у Билећи – први фотографски апарат Михајла Мерћепа

 
Како се у многим писаним оставштинама помиње Дубровник, негдје и Требињска шума, а негдје Билећа као мјесто њиховог рођења, једно је сигурно: њихов отац Митар је због посебних заслуга у револуционарним збивањима, а нарочито за вријеме бомбардовања Београда 1862. године код Чукур чесме, стекао тада наклоност и пажњу књаза Михаила који му је даровао имање негдје код Кладова. Кад је Босну и Херцеговину окупирала Аустрија, предомислио се, продао имање у Кладову и стигао у Билећу. Да ли га је Аустрија довела или га је повукла жеља за Билећом, не зна се. А шта га је одагнало, остаје да се истражи. За нас је овдје битно да су Мерћепи живјели у Билећи и увелико допринијели њеном развоју.

Мерћепов млин и Соколски дом данас. Кад је грађена ова зграда, говорило се да веће куће од Фоче до Требиња неће бити, чак и у Дубровнику је мало толиких. Према ономе што је саграђено испало је да је то цијела касарна (Снимила Милица Р. Вујовић)

Зграду млина, као и већину трговинских и занатских радњи, кафана, гостионица, нова комунистичка држава је национализовала и оне су постале њено власништво. Нестали су тада натписи с многих трговина и радњи: с трговине браће Чорлија, трговине мјешовите робе Рада Јокановића, кафане „Код Томане“, трговине браће Дангубића и Лазара Гњата, занатских радњи Душана Капора, Светозара Медана, затим с Лучићевог хотела „Бристол“, са Стијачићевог ресторана „Никшић“ и многих других. Млин је након рата радио извјесно вријеме, а онда је конфискован пошто је имовина потпала под туторство нове државе, која је, остварујући циљеве социјалистичке револуције о једнакости грађана, одузимала имовину богатијих људи, а неке је прогласила државним непријатељима. И већину велељепних камених кућа тадашња држава је одузела од бивших власника, без обзира на њихов статус и припадност. Након тога млин је бездушно распарчан, а дијелови однесени у поједина села гдје су завршили на отпаду. Други дио зграде Мерћепи су поклонили Соколском друштву јер је Михајло био његов члан.