Билећка трилогија: Трабакулом на пусто острво
-
За мном и човјек-риба, али мало брже, жури му се да нешто обави прије него што се растанемо. У луци трабакула, више личи на сандучину састављену простом руком него на брод. Видим неколицина се укрцава, а моја пратња прилази, даје ми коверат са упутством да га отворим кад стигнем на циљ. А циљ? Казаће нам се кад будемо искрцани.
Нас десетак у сандучини, разбацани ко вреће. Како се раздањивало, сунце је све јаче жарило. Море ваља, али подношљиво. Тројица ригају, али изгледа да немају шта. Сви смежурани, јадно изгледају, нико ни с ким не збори. Помишљам, да има бога, све би нас рибама искренули. Ово је нека смећара, можда смо храна за шкољке. Не знам шта чекају. Знам како ће нас се ријешити. Отвориће се дно.
Пред само вече пристадосмо на неко пусто острво. Све камен станац, а увалица мала, не би стадо оваца у њу стало. Онај шофер од сандучине рече да излазимо, више рукама него ријечима, као да каже торњајте се, морам брод иза вас да оперем, жури ми се, понесите и тај ваш воњ, ово се више не може поднијети. Тек тада угледасмо тројицу наоружаних како нас управљају пут обале. Излазим посљедњи, а трабакула окрену назад. Истоварише нас ко губавце. Можда и јесмо. Држим коверат, не пуштам. Обала стрма, све сами суви камен. Станац. Остали више пужу него што ходају и попадаше ко туљани, изнемогли од дугог путовања.
Наилази ноћ. Како се више примиче, тако небо постаје свјетлије. Око нас само камена бјелина и све тамније море. Мало-помало једва се чује дисање поспаних изгнаника. Не могу ни да дишу, плаше се да им душа не умакне. Вјерујем да су и зубе стисли.
Лежим на леђима и све дубље продирем у небо, а све више звијезда се појављује. Јасно видим и Кумову сламу. Коверат сам отворио завида, писало је да сам постављен за командира радне групе чији је задатак да припреми терен за изградњу неколико барака, муло, комад пјешачке стазе од мора до узвишице, да ће сјутрадан бити допремљен материјал за почетак радова, нешто хране и воде. Остали о томе немају појма. Већ на трабакули са униформом осталима сам био сумњив и од мене нису могли ништа добро да очекују.