• Од војног логора па скоро до уласка у варош Аустрија је на сваких пет метара посадила по једну мурву (дуд) до тада невиђену и непознату воћку у овом крају, и то с једне стране улице, а сваком домаћинству дала да посади по један орах.

Доласком Аустроугарске у ове крајеве све је некако живнуло из оне годинама присутне учмалости ове мале вароши чији је начин живота до тада одређивала турска власт. Ужурбано је почело да се ради на уређењу путева који ће повезати Билећу с Требињем на југу и Гацком на сјеверу. Почело је тако да се на многим мјестима од Логора па до будуће зграде Суда на сваких десет метара људи у групама, једни у официрским униформама а други са шеширима на глави и уфитиљеним брковима, мјере, уцртавају и нешто биљеже колчићима дуж трасе пута који је водио према будућем центру вароши.

Плодови мурве у три боје.

Од војног логора па скоро до уласка у варош Аустрија је на сваких пет метара посадила по једну мурву (дуд) до тада невиђену и непознату воћку у овом крају, и то с једне стране улице, а сваком домаћинству дала да посади по један орах. Садња мурви уз јавни пут била је намијењена путнику намјернику да се може окријепити и у њиховом хладу одморити. Мурве смо због боје њихових плодова звали бјелице и црнице. То је воћка која сваке године обилато роди, а није је требало ни орезивати, нити посебно његовати. Једина јој је мана што је била поред прашњавог друма. Најбројнији потрошачи била су дјеца. Тешко је било љети при повратку с Требишњице одољети овим сласним плодовима од којих се неизбјежно замажу уста, руке и рубље.
Један од најнеобичнијих корисника овог сладуњавог воћа био је чиновник Општинске катастарске управе у Билећи. Рођени Мостарац, по службеној дужности распоређен у Билећу, уживао је у плодовима овог воћа.

Данас улицу некадашњих дрвореда мурви красе савремене куће цвјетни балкони и уређени травњаци

Иако се хранио у државној мензи, Бимбо, како смо тог дебељуцка из миља звали, свако послијеподне би љети обилазио мурве благосиљајући Аустрију која му је омогућила да се свакодневно слади. Често је након обилног слатког оброка знао и заспати у дебелој хладовини ове благородне воћке. Говорио је: „Пола сата сна под мурвом на сувој земљи љети вриједи више од неколико сати у најудобнијем кревету.“
Кад нестане мурви, Бимбо прелази на купине, а крајем сезоне на дрењине. Хранећи се тако доживио је дубоку старост. Данас ће се у билећком крају ријетко наћи ова воћка, иако су јој плодови служили и као лијек.
Орахе су нерадо садили пошто се тада у народу овог краја увријежило вјеровање да онај ко посади орах ризикује да му након неколико година нека опака болест запријети смрћу. Ипак, дрворед ораха посађен је око Општине, Храма светог Саве, Основне школе, Персине куће, а нешто касније и око куће Димића.