Прије него што смо ушли у цркву, моја сирота мајка ми је рекла:”Мој сине, јутрос сам се огријешила. Нећу се моћи причестити.”А шта се уствари десило?

Божић, Васкрс, крсне славе и други вјерски празници нису забрањивани, али многи из идеолошких убјеђења нису могли да учествују у њиховом обиљежавању. Црквена служба у то вријеме у Билећи није радила јер су се власти досјетиле и у цркву смјестиле пшеницу која је добијена као хуманитарна помоћ од УНРРЕ.
Крштења дјеце готово да није ни било, а није имао ко ни да их крсти. Међутим, било је понеко тајно крштење у сусједним мјестима. У Малој кули муслиманска дјеца су тајно сунећена. На Божић смо пуцали карбидом из лименки с поклопцем, а на Васкрс се надметали у туцању шареним јајима. Окончањем великог васкршњег поста поједини вјерници ишли су на причест у православну цркву у Дубровнику.
Такво путовање с мојом мајком остало ми је у сјећању. Након што је издржала васкршњи пост, кренули смо возом у Дубровник како би се причестила у православној цркви Светог бласговјештења. Била је побожна и брижна чуварка вјере прађедовске.
Када смо касно у ноћи стигли у Дубровник, на перону су нас дочекали многобројни понуђачи соба за преноћиште. И док су једни нудили преноћиште, други су се распитивали за сир, кајмак, јаја. Било је то тешко вријеме са још увијек свјежим траговима минулог рата, глади и неимаштине, када се за корпицу јаја у Дубровнику давао порцулан да би се преживјело. Домаћа јаја овдје су увијек била на цијени, па су се са тридесетак комада тада могли подмирити трошкови пута и једнодневног боравка. Иако је имала своју родбину у Дубровнику, мајка није хтјела да их тако касно узнемирава те смо преноћили у некој кући у Гружу.

Православна црква Светог Благовјештења у Дубровнику

Испуњен Дучићев завјет

Сутрадан на Васкрс одвезли смо се трамвајем до Пила. Моја мајка добро је познавала Дубровник јер је ту провела већи дио младости радећи код својих рођака, а мени је тог дана био први сусрет с овим древним градом. Црквену службу служио је прото Раде Вукомановић. Кад већ поменух протојереја, интересантна је прича која је везана за његово име а настала је шездесетак година касније, тачније октобра 2000. у Требињу приликом преношења земних остатака великог српског пјесника Јована Дучића којом приликом је прото испунио завјет пјесника из 1934. године. Он је један од ријетких Дучићевих савременика кога је пјесник у вријеме подизања споменика Петру Петровићу Његошу у Требињу 1934. замолио да служи литургију у његовој цркви. И десило се да се ова Дучићева жеља, као и она чувена “да почива у свом завичају у велељепној цркви налик оној у косовској Грачаници” оствари, јер је 95-годишњи пртојереј Раде Вукомановић учестввовао са Његовом светости патријархом Павлом у саслужењу.Прије него што смо ушли у цркву, моја сирота мајка ми је рекла:”Мој сине, јутрос сам се огријешила. Нећу се моћи причестити.”А шта се уствари десило?
Она се, напила воде, што није смјела учинити прије причести.И тако моја мајка није имала среће да јој се оствари жеља Васкршњег поста за разлику од великог пјесника Јована Дучића да му се након шеседесет шест година оствари жеља из давне 1934 године.захваљујући дуговјечности протојереја Рада Вукомановића.
Жао ми је било мајке и њезиног труда, али смо ипак остали у цркви на богослужењу. Била је вјерник и много побожна.
Уз вјерске свечаности, поготово о Госпојини и Преображењу, у Билећи су се могли срести многи несрећници, ментално обољели које је родбина у те дане водила под Острог с надом и вјером у њихово оздрављење.

Дубровачки трамвај од Гружа до Пила.Тако је то изгледало педесетих година прошлог вијека