Њихово дружење почело је у „Гаћиновићу“ када му је Бране дао епизодну улогу. Радило се о сатири на рачун Енвера Хоџе, а све што је повремено требало да понови је: „Тако је, неба ми земље“. На крају представе закачио га је одзада за каиш и цугом га подигао на врх бине, након чега се завјеса спустила. Иако то није било предвиђено сценаријем, у публици је изазвало смијех и одушевљење. Био је то почетак њихове нетрпељивости.
Бране Кокољ билећки сликар, велики шерет, имао је и своје „жртве“, а највећа је био Данило Радовановић, звани Шеста Регимента.
Сваки њихов сусрет био је за Данила права мòра. Тако је једне прилике Данило, као подворник у Општини, водио општинског коња, а Бране при сусрету није пропустио а да га не упита: „Куда вас два?“
Кад би га видио да чека месо пред месницом, изводио би га из реда и пред осталим народом му говорио: „Иди пред пиљарницу па чекај, јер месождере смичу.“
Док су радили у Општини, Бране као секретар а Данило као подворник, тјерао га је да током љета потпали све пећи у којима су одлагани папири, а затим да узме врећу и хвата дим. Једном га је изнервирао до те мјере да је замало избјегнут физички сукоб. Бране му је рекао: „Данило, отиђи код предсједника среза и види јесам ли ја тамо!“ Данило је почео да се крсти и прогунђао је за себе: „Мене шаље код предсједника да га тражим, а има телефон да сам провјери!“
Међутим, ни Данило није остајао дужан. Начуо он да је Бранова супруга Беба отишла у Мостар возом преко Попова поља да обиђе родбину. Сконтао је да се Беба неће враћати па је искористио ту прилику да му напакости. Међутим, то није могло зауставити Бранову супериорност, штавише поспјешило је њихову нетрпељивост.
Данило је био омален растом, дебељушкаст, а прије рата био је подворник у школи па из тог периода носи многе епитете и надимке: Шеста Регимента, Љубичица, Трен-Трен. Бране је, кажу, испричао толико вицева о Гачанима, које је најчешће звао „Сикићи“, да дуго времена није смио ићи у Гацко. За њих је говорио да сваки Гачанин кад крене у војску у торбу стави уметаљку. Чак кад би Гачани играли фудбал у Билећи, није се појављивао на утакмици. За разлику од Гачана, Требињци су имали епитет „Лучари“.
Игранке су тих година одржаване у сали Кукића куће, а међу првим хармоникашима били су Мушо Овчина и Миливоје Албијанић Јоловац, а нешто касније и млађани Живко Јањић. Били су то тактови буги-вугија, свинга, слофокса, танга и енглиш валцера, па се уз њих живјело између двије игранке, од суботе до суботе. Тада се није знало за рокенрол, и сви су мислили да је буги-вуги вјечан. Из тог времена остали су и стихови на такт буги-вугија:
Ако су ти дани дуги, А ти плеши буги-вуги. Боље плесат’ буги-вуги Него крампати на пруги.
Живко Јањић:Билећка музичка сцена шесдесетих година прошлог вијека – цртеж
Најчешће свирани танго била је мелодија „Мућо, мала Мућо“ уз најаву „Другарице бирају Тада су биле популарне и пјесме „Кажи зашто ме остави“ и „Јесења елегија“. Било је то вријеме у коме су игранке и корзо били мјеста гдје су многи у свијет ишли као побједници, били вољени и невољени, срећни и очајни. Те 1953. билећки логор напуштају осуђеници, од којих су неки издржали казну, а остали одлазе у друге затворе. Билећки логор запосјели су питомци Пјешадијске подофицирске школе, која је трајала четири године. У то вријеме у Билећу је дошло мноштво официрског и подофицирског кадра са својим породицама. За нас младе био је посебно интересантан Гарнизони оркестар који је окупљао двадесетак чланова. Осим великог састава блех музике имали су и мали оркестар који је упражњавао садржаје суботом и недјељом у Официрском дому, а касније и у холовима Гимназије. Официрски дом добио је основне садржаје: отворену куглану, стонотениски клуб, билијар-сале и љетну башту за игранке, а све то било је доступно и цивилима. Пошто је Билећа мало мјесто, сви смо се брзо упознали и спријатељили кроз заједничко дружење.
Први улични продавци новина
Успостављањем авионског саобраћаја Београд – Подгорица и увођење специјалног поштанског аутобуса од Чапљине до Билеће почела је да пристиже редовно дневна и ревијална штампа. Осим „Борбе“, „Политике“, „Ослобођења“ ту су били „Спорт“ и „Спортске новости“ те разни стрипови као што су „Гричка вјештица“, „Гроф Монте Кристо“, „Шумска ружа“, „Буфало Бил“ и други. Интерес је био велики, поготово за стрипове, па су чак и по зидним новинама у школи пропагирани. Сјећам се једног стиха у зидним новинама који је смислио ученик Милорад Носовић:
Жена пита свога мужа: Је ли стигла Шумска ружа…
Први улични продавач новина Мујо Кресо окружен знатижељним Билећанима.
Штампа је углавном стизала увече па су и вијести читане са даном закашњења, што је за многа сазнања било и олакшавајућа чињеница, као лош глас да се што касније чује. Први колпортери (улични продавци новина) били су Хашим Кресо и његов син Мујо. Хашим би једном обишао град и зауставио би се у гостионици Марка Ивковића Браца, а онда би наставио млађани Мујо. Имао је велику главу, али је био доста стидљив и слабог гласа. Да бисмо му поспјешили продају, наговарали смо га да што гласније изговара најаве из новина. Тако смо му једне прилике понудили текст:
Борба, Вјесник, Народни лист. Гричку вјештицу ј..о Монте Крист!
При првом изговарању ове најаве Мујо се толико зацрвенио и постидио, да смо мислили да ће му и онако велика глава прснути.Оно што је био Мате улични продавач у Дубровнику, то је био Мујо у Билећи.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
