• У љетној доколици често смо набрајали смијешна и необична презимена у Херцеговини.Тако је Јово Кењало преко Радио Сарајева затражио да му се објелодани да жели промијенити име и презиме. Када су га питали како жели да се убудуће зове, он је одговорио….

Љето није обиловало богзна каквим садржајима, али су студенти и ђаци који су се школовали изван Билеће уносили новотарије и разноликост у овај град.Препричавали су се нови филмови које ћемо тек гледати, скидале су се пјесме с “Метронома”, организоване су игранке у Кукића кући и вечерње сједјељке на подзиди крај попове куће, гдје су се редовно вршиле прозивке шетача.
И како је ноћ одмицала, шетача је бивало све мање, те бисмо под окриљем љетне мјесечине под прозорима својих симпатија уз гитаре свирали и пјевали серенаде и били радо слушани. Још се у јавности нису били појавили Дубровачки трубадури а ми смо већ тада пјевали “Док палме њишу гране”. Било је ту и романси и старих градских пјесама којима се настављала традиција градског живота. Близина Дубровника, мора и Далмације увелико је утицала у избору и прихватању далматинских пјесама које су се у то вријеме вртјеле на радију и разгласним станицима.
Омиљене пјесме биле су нам “Тамо на риви”, “Када пођем ја са бродом”, “Три сулара су”, “Нити сам ја сељанка нити сам варошанка”, “Рибар плите мрижу своју”, “Кад мјесец заблиста врх Марјана горе”, “Сјела Маре крај мора”, “Плови барка, дубоко је море”, “Далеко ми је бисер Јадрана”… Биле су то лагане мелодичне пјесме које су се најчешће групно пјевале. Због тога и није чудно што је Билећа у то вријеме имала и највећи број навијача сплитског “Хајдука”.

Некадашњи улаз у Билећки парк Пометно гумно ту смо се најчешће окупљали

Писали смо доста стидљиво и прва љубавна писма, и обично се почињало са: “Драга С…, опрости што ти се обраћам са Ти, али то чиним из личног осјећања…” А у ђачким споменарима обавезно смо отварали заврнути лист у десном углу споменара на коме је писало “Баш си радознао”, а онда смо најчешће уписивали своју жељу:

Ти ме питаш кога волим,
Ево да ти одговорим:
Брзо читај прва слова,
Ето Теби одговора.

Смијешна херцеговачка презимена

Боравили смо и испред хотела, те на Зиду уздисаја, преко пута Општине. Сједјело се и на Пометном гумну (улаз у парк).
Шушкало се да је удбаш својевољно петокраку над спомен-плочом код улаза у парк обојио у црвено јер је исклесана од камена, али није личила на партизанску него на америчку.
У љетној доколици често смо набрајали презимена која су смијешна и необична а честа су у Херцеговини: Баљ, Врећа, Гузина, Загуз, Заклан, Зец, Кашиковић, Кењало, Кокотовић, Мургуз, Пичета, Пртило. Приганица, Курчета, Рагуз, Саџак, Дангубић, Глушац, Сворцан, Батинић. Чеваљуга, Чокорило, Чорлија Џоџо,, Продан, Пексин, Глибо, Гребо.. као да је неко лежао потрбушке и измишљао што грђе, то боље. Било је кажу и горих, али су их својевремено мијењали. Има их који нису хтјели да мијењају своје презиме . Овдје је занимљиво напоменути да је Јово Кењало преко Радио Сарајева затражио да му се објелодани да жели промијенити име и презиме. Када су га питали како жели да се убудуће зове, он је одговорио: Раде Кењало.

ДАНГУБИЋИ

Говорећи о тим смјешним презименима, један овдашњи хурмориста се запитао: како би било када би нам предсједник општине био Лажетић, а помоћник му Дангубић. За командира милиције најбоље би било када би изабрали Батића па да он ствари среди по своме А послије нека народ пише жалбе и молбе код Слијепчевића и Глушца.И још када би се нашао какав Тепавчевић, да након свега, одржи говор, Нека се зна..(Шћепан Алексић:“Име и презиме“)

Једне љетне вечери педесетих година прошлог вијека група студената и средњошколаца, становника ђачких домова у Мостару, предвођени Дојчином Ивковићем и Мехмедом Капичићем, на зидинама градског парка мало гласније су на тактове руске мелодије запјевали:

Патаму што ми питомци
Сјебо нас је ђачки дом,
Сваким даном макарони,
Купус, гершла недјељом.

У Билећи су тада боравили затвореници који су издржавали вишегодишње затворске казне због Информбироа па је град био пун агената, шпијуна, судске полиције и удбаша, који су на то реаговали као на унутрашњег непријатеља. Ту ноћ сви су провели у затвору.
Била је то својеврсна пародија младих људи која се односила на тешке услове у ђачким домовима, а за њихове родитеље прави шок. Но, захваљујући интервенцији родитеља и угледних Билећана све се завршило на томе да је то било безазлено младалачко испољавање протеста без идеолошке обојености и без посебног утицаја на околину, па им је изречена само усмена опомена.