• Једном сам и једну другарицу заједно с митраљезом пренио преко набујале ријеке, а навече смо голи спавали под губером док нам се одјећа сушила. Мислиш да ми је на памет пало да је такнем? Мој брате, била је то тешка дисциплина. За кришку јабуке се стријељало. Касније сам слушао како је Тиле ђељао и шегао све што му је под руку дошло. Шта ћеш, ваљда је тако требало.

Жмарци кроз кичму су наговјештавали праскозорје – прича М. А. – а ја се укочио на бандери изнад Заушља. Знам да иза мене дежура политички комесар задужен за операцију. Нема мрдања, држимо стражу док друга двојица не искидају поштанске везе према Мостару. Кад у неко доба, док се зора већ увелико наслућивала, човјек поче да се пење уз једну од бандера.

Мирујемо, мислимо: наш. Нисмо знали да су наши још синоћ искидали жице. Посматрам нијемо и уочавам обрисе разбарушене коврџаве, чини ми се сиједе косе. Човјек, окренут ми леђима, закачен појасом за бандеру, нешто ради. Шта ради у ово доба ако не кида жице? Комесар ми шапће: „Није наш“. Како зна ако му лице не види. А није се ни разданило. Знају све – паде ми на памет.

Још док сам био на занату у фотографској радњи код Дедијера, укључио сам се у напредну омладину. Заклео бих се да је овај на бандери из билећке поште и да ради на одржавању. Долазио је да се слика баш када сам у излог стављао фотографију дјевојке у коју сам до ушију био заљубљен. Дошао је код газде и дуго су причали. Дјевојка је била у тројци с нама; и данас носим њену слику – пажљиво је вади из новчаника и показује као светињу; лијепа и насмијана. Сјећања су навирала полако али необуздано. Након дубоког уздаха настави:

Партизанска чета у Билећи 1944 године

– Никада нисам схватио зашто су је партизани заједно с мајком стријељали. Оца није упамтила. Страдао је у тешкој жељезничкој несрећи на прузи Коњиц –Брадина. Живјела је с мајком у дворишту куће Бошка Гаћине. Зарађивала је перући и пеглајући робу чиновницима и официрима. Радила је и по кућама само да би се прехраниле. Када су из обруча изашле према Шобадинама да донесу нешто хране и да пренесу вијести, прогласише их сарадницима окупатора. Читаво вријеме рата носио сам њену слику и био убијеђен да ме она спашава. Ни рањен нисам био, а увијек сам носио митраљез испред чете када смо нападали, а иза када бисмо се повлачили. Једном сам и једну другарицу заједно с митраљезом пренио преко набујале ријеке, а навече смо голи спавали под губером док нам се одјећа сушила. Мислиш да ми је на памет пало да је такнем? Мој брате, била је то тешка дисциплина. За кришку јабуке се стријељало. Касније сам слушао како је Тиле ђељао и шегао све што му је под руку дошло. Шта ћеш, ваљда је тако требало.

Након што се ослободио сјећања, као да се пренуо:

– Е, ја замишљен на бандери, загрлио сам је као да је моја несуђена, а политички шапатом наређује: „Пуцај! Пуцај, шта чекаш!“ Његова се мора поштовати. Нанишаним својим карабином кога сам пред сами рат купио у Београду одмах након што сам положио за калфу. Видим: познам човјека.

– Је ли то он, кумим те богом? Јес богами. Аууу, бруке, како да убијем Сима Скочајића, јадна ми мајка. Да га бар нисам позно. Шта сад? „Пуцај!“- наваљује политички, те ја нациљај право испод нога. Паде Симо са бандере, оно што се каже, ко ошинут. Зашто паде кад нисам у њ гађо? Можда је од страха пао? Можда ме зора смела? Да сам га убио у рату, чуј мене, ко да ово није рат, али да га нисам с леђа скинуо него да се гледамо очи у очи, пушка ми, пушка му, а овако, кукавички, од муке ме желудац заболио. А био сам и гладан, два дана нисам ништа јео.

Да ти не дуљим, рат био и прошо, ја у Билећи, лијеп дан, неки црквени празник, маса народа испред Бате, кад Симо! Ја се забезекнух, а он ме и не примијети. А и зашто би ми се јављо? Није имо очи на леђима па да зна ко је пуцо. Ћутим. Не јављам му се. Шта да му кажем? Ништа ми не би вјерово. А био сам одличан ловац и стријелац. Нешто ми око срца обиђе, полако провјеравам, јес богами он, па опет, нема друге. „Симо!“, јави му се неки пријатељ, а ја полако низ цесту. Храмао је у једну ногу, па је теже ходао. Знам да сам добро нациљао и да нисам хтио да га убијем, али како је пао, мислио сам да га је моја рука скинула. Одједном сам се осјећо ко да сам сав рат баш ја добио. Никада касније нисам био тако добро расположен.

Стављао је полако новчаник у џеп и ћутећи гледао кроз прозор. Сунце је управо залазило.