• Некад је овдје живот протицао у изобиљу и раскоши, испуњен љубавним идилама и драмама уз обилато пражњење новчаника имућних трговаца, чиновника и официра, да би се затим поиграо са судбином двију самохраних жена које се у руинама некадашњег хотела боре за голи опстанак.

Одмах након ослобођења неко вријеме становао сам у кући у којој је некада био хотел „Балкан“, мјесто провода и уживања предратног официрског кора, богатих трговаца и занатлија. Ту су забаве трајале ноћима уз јело, пиће, музику и жене. У сали за плес, која је била у приземљу куће, својевремено смо држали сијено. У продужетку су била два „апартмана“ која су некад кориштена уз високу цијену. Сада нагризени зубом времена били су доступни једино за смјештај незбринутих особа. Своје посљедње пребивалиште ту су нашле двије самохране жене.

Некад је овдје живот протицао у изобиљу и раскоши, испуњен љубавним идилама и драмама уз обилато пражњење новчаника имућних трговаца, чиновника и официра, да би се затим поиграо са судбином двију самохраних жена које се у руинама некадашњег хотела боре за голи опстанак.
У једној од тих одаја тада је становала Илинка Ђедовић Ика проводећи своје треће животно доба са сјетом на дане своје младости проведене у Бечу у служби код богате бечке господе. Није се удавала те је доживотно сачувала епитет госпојице. Као таква била је позната као прва жена која је у то вријеме захтијевала да се ословљава као госпођица, а не другарица Ика.

Иако није могла да одржи љепоту своје младости, у поодмаклим годинама сачувала је мноштво свилених хаљина, чипканих блуза, шешира, бижутерије, па и нешто златнине. И није пропуштала ниједан народни или државни празник да прошета градом са шеширом широког обода, у чипканој блузи, лакованим ципелама, украсним брошевима и чипканим рукавицама. Изазивала је код тадашњег живља, оскудног одјећом и обућом, подозрење, подсмијех па и подругивање, али то јој није сметало. Када би је питали да ли је била у Грацу, Пешти, Загребу…, увијек је приупитала је ли то у Аустрији.

У другом „апартману“ становала је Тодора Капор, инвалид без једног стопала, с јединим извором прихода од бакшиша за одржавање чистоће у државном клозету који је био у сусједној улици. За оне прилике био је пристојан, са двије кабине, водокотлићима и писоаром. И док је једна од њих још осјећала дане прохујале младости и пркосила времену и околини, друга се борила да скромно проживи остатак живота. У ствари, обје су живјеле од туђе помоћи.
Илинка није имала неки посебно вриједан намјештај, али је имала необичан зидни сат, фино резбарено дрво, с месинганим клатном. Сваки дан помјерала би казаљке уназад да би јој вријеме што спорије пролазило.

Властима је била много познатија по томе што је на првим изборима за народну власт убацила куглицу у ћораву кутију, па су је својевремено држали под присмотром.Све им то није сметало да доживе дубоку старост.

Извор: Слободна Херцеговина