Бијаше то- старац започе сјетан монолог – бијаше то у јесен налик овој. Јесен сваке године све тужнија и празнија, носи задах смрти и мирис трулежи са земље испод увелог лишћа- па уздахнувши са чудном живошћу заћута, и управи пламени поглед који се простирао дуж мирног сеоског друма којим одавно не корача млада нога и не носи хитрину немирне младости. Село притиснуто ћутњом и осамом једнако стрепи од заборава и пусте самотиње. Старац загледан у само њему знан правац, утону у сложену ћутњу, те Миладин помисли да је и заборавио на њега који га је данас врло овеселио својом посјетом. Ћуте обојица. Миладин се мешкољи на старој, дрвеној столици и покушава допријети до страчевих мисли тако што са напором прати његов поглед удаљен сигурно много, много година уназад. Кроз мало прозорче на коме је црвоточина видљиво начела дрвени рам, пукла густа шума зимзеленог дрвећа лијеске, букви, храста и неколико уметнутих стабала вишања које као залутали весели смијех у туробној тишини у пролеће улепшавају својим ружичастим цвијетом сав тај нетакнути пејзаш некад живог, и старцу драгоцјеног села. Опада лист и лијеже на земљу у самртном лелујању последњег живог титраја. Шушори под ногама гомила сувоће враћајући се земљи од које је кроз давно бачено сјеме и настало. Миладин помисли како ни један лист не стари једнако баш ко ни човјек. Буква на свом стаблу украшена пурпурном бојом лишћа као да је јутро запалила у рађању Сунца и заглавила међу њено грање, вишња мирнијим пламеном обгрлила дрво , лијескин лист населиле пјеге готово истовјетне на старчевим рукама које леже на крилу уз тек понеки дрхтај, а сво остало шумско, зимзелено дрвеће, јесен као да не дотиче нити посјећује. При врху, здраве зелене гране као да пркосе закону природе и тек понегдје, при дну грана, суве иглице падају на земљу као златан прах. У ваздуху се осјећа надолазећа киша која ће погасити све те боје и укопати у мокру земљу мртвило сувог злата.
-Што си се болан ућутао Миладине- пресјече га скоро опомињући глас старца који је погурен сједио преко пута њега. Збуњен и посрамљен као неки кривац Миладин прећута да је заправо он прекинуо разговор, те слегну раменима не знајући шта да каже.
-Било је то сваки пут у неки празник, настави старац као да није ни очекивао његов одговор. Олга је рађала и сахрањивала, рађала и сахрањивала свако дијете као да смо га, Боже ме прости, рађали само земљи. Од њих осам ни једно нам Бог не остави у рукама. Једно умрло на Светог Јована, друго на Светог Димитрија, треће нам однесе Свети Илија , четврто Богу предаде душу на Светог Николу, пето- мушко, узнесе душу на Ђурђиц, шесто умрије на Пресвету Богородицу, на Покров, а седмо се утопило у води на Педесетницу, и последње – осмо и једино женско чељаде, узе себи Света Петка. – Ту поново заћута и оштро погледа у Миладина те омлати сувим рукама по ваздуху, као да се чуди и себи и неком суровом закону који га је оставио самог, самцијатог у оронулој кући на пустој ,некад врло плодној земљи.
-Олга је мој ти, са сваким из наручја истргнутим дјететом, бивала све ћутљивија и погуренија као да се и сама свијала тој земљи која је била јача од њене моћи да их отхрани и подигне у честите људе. Кичма јој се згурила те са мање од четрес, доби и грбу, ко неки јасан крст и терет који јој Бог даде. И мени се живот не омили више те један дан покушах дићи руке од свега начинивши омчу око врата, али ме издаде млада грана ,ено оне вишње, која није могла да издржи тежину мог тијела. Пуче грана мој Миладине баш ко да ме ошину нешто посред лица, остах лежати на земљи са дебелим конопцем ко непреклан во. Наишла Олга те јаукну до светог неба уз ријечи
-Црни Танасије тако ти Бога живог, јел би ме и ти то оставио?-
Истог часа дођох себи љут и посрамљен због моје немоћи, усправих се и сједох на хладну земљу дуго у ушима чувши њен пријекор и јаук који се некако дубоко укопао у мене, ко нека проклета осуда. Олга се од тада још више згурила и готово занијемила. Сјенка некад здраве жене повијала се под сеоским пословима ,и њен глас ме притискао више но она омча око врата. Дигосмо руке од себе и од неке наде у живот. А онда ти је мој Миладине она осјетила живот у себи кад смо мислили да смо већ суво дрво без плода и рода. Имала је пуних четрес осам кад ме некако смушено и скоро стидљиво повукла за рукав ,док сам окопавао земљу за сјетву. Зачудих се њеној снази у мршавој руци, те оставих ашов и погледах је у чуду баш ко да је туђа, а не моја жена.
– Којим добром ме прекидаш жено- рекох јој више онако из знатижеље и радости што ме дотакла , баш ко онда док смо били „живи“-
-Носећа сам Танасије- једва она прозбори са срамом баш ко стидна млада у оној првој ноћи.-
Згранух се ја па не знам шта бих реко . Нити да је загрлим нити ми је да ћутим. Одмјерим њено измучено тијело и Боже ме прости, помислих да ли ће бити кадра изњети свих девет мјесеци и родити. Угледавши радост у њеним очима зажалих одмах што се у мислима тако огријеших, те бацих онај ашов и привих је себи гледајући у небо и стерепћи од Његове последње. Дадох у себи обећање да ћу га ја предати Богу ако све буде добро. Ко да сам то дугово Богу, то обећање које из мене у страху проговори. Мислио сам да ја претекнем Њега, можда се смилује над мојом кућом и остави нас на миру.
– Ако остане живо, ево заклињем се да ћу га дати у монахе! Нека служи Оном који нам је сву дјецу узео на празнике- рекох ја држећи је у наручју, ко пијан човјек који изрече неко обећање, а послије се има времена дуго кајати. Укочила се Олга и поче дрхтати ко јасика на вјетру. Зацвили тужно ко ударен пас и само ме погледа баш ко умирући у спознаји да му нема лијека.
– А што тако одлучи Танасије- мртвим гласом ме опомену, додавши да ће нам се огњиште угасити а земља закоровити. Зар једино дијете тјераш од куће?-
-Не тјерам Олга -ко осуђеник проговорих ја- не тјерам жено никог од куће , ако за Бога знаш, не тјерам , него Бога кумим да нам и то не отме. Макар ће имати ко гробља обићи и траву почупати, молити се за нас и свијећу нам запалити .Шта наши згријешише не знам, али знам једно, једно знам, на себи ће носити терет мог обећања али можда и времена добити да измоли мир нашим старима и нама двома. –
Плаче Олга ко кишан дан и јеца, пуца мени срце Миладине мој, па је стегох док ми се болна отимала из наручја. Поново је заћутала ко некад кад их је све земљи предавала. У том прође и девет мјесеци. Дан кишан, јесењи. Буђ из лишћа се шири земљом а мени у срцу неки нејасан, присутан страх. Припремила она воду и све што је увијек припремала за тај дан и чекамо жену која је сваку у селу порађала. Мојој Олги спокој на лицу ко да треба погачу мјесити, па се на тренутке чак и насмјеши. Од оног дана проговорили нисмо о мом обећању, ко од неког затуреног завјета од кога се стрепи, бјежали смо обоје. Често сам помишљао и да ће Бог схватити ако га не дам у анђеоски образ, а опет ме некад обузимао страх и за душу моју право да ти речем, ако Га слажем. Елем, доби Олга болове и зарадовасмо се обоје да ћемо поново у рукама држати новорођенче. Чекали смо жену скоро читав дан, док се Олга већ превијала од болова обливена знојем ко кишом из неба. Занемоћала је док се напокон појавила Јела која је тај дан порађала близнад попа Мила. Није могла доћи раније. Ал, ето, не дође ни на вријеме. Олга је предала душу Богу баш на Свету Петку, оставивши благ осмијех иза себе и руменог, снажног Димитрија.-
Старца пренесе радост која се указа на избораном лицу те згрченох шака као за себе, тихо рече
– Једино дијете нам Бог остави! Ено га служи Му у манастиру ушушканог у Овчарско – Кабларску клисуру, и тјеши ме радошћу монашког позива. Срећан је каже, не зна шта би радио да не служи Богу. А и ја сам срећан Миладине. Имаће се ко молити Богу за све нас и оплијевити траву са малих гробова и наша два гробна мјеста. Кад и ја одем , нека преда сво ово имање неком који нема своје, па да заживи ова плодна земља или нека поклони манастиру за њихове потребе. Остаће тако живот на њој и дах мучнè сељачке душе, која ће лелујати око умало угашеног огњишта…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
