Прољећа су априлска, неколиких давних шездесетих, седамдесетих година 20. вијека. По српски, јеврејски и ромски народ бивших српских и југословенских простора најстрашнијег од свих вјекова.

Прољећа су јасеновачка, доњоградинска… Прољећа су сјећајна и болна на фабрику смрти, на геноцид – на логор Јасеновац. Концентрациони логор усташке фашистичке Независне Државе Хрватске и остале логоре и стратишта који су били у његовом саставу.

Прољећа су сјећајна и болна на најстрашнији логор Другог свјетског рата на тлу Европе. Логор истребљења за Србе, Роме и Јевреје, и Хрвате и Муслимане који нису подржавали хрватску усташку власт.

***

Стојим поред старе, високе, крошњом широке и опсегом дебла велике тополе. У Доњој Градини. Тополе ужаса, како су је звали. Поред мене је неколико најрођенијих од оних о чијем страдању у деветом кругу пакла свједочи та топола… Нисам, дакле, сам.

Стојимо ми и ћутимо на тлу Градине: свако ћути своју тишину. И лист тополе, бог зна кад на десној обали ушћа ријеке Уне у ријеку Саву засађене или самоникле, такође ћути – нема јој од банијских, посавских или козарских страна ниједног од њених рођених вјетрова па да јој дахне у њега (у лист), да га додирне па да затрепери.

Стојим и загледам се, криомице, у лица оних који стоје и близу и мало даље од мене. Неке од њих познајем и добро познајем.

Жена средњих година, коју добро познајем, а презива се Вуковић, стоји близу мене и без суза ћути своја сјећања која ми је једне од година прије те године причала: Ту ми је мајка Зора… ту, на Градини, говорила је тада и показивала руком у правцу правоугаоних травнатих хумки, а за двије сестре – Драгу, од седам година, и Јелу, од три године, не знам ништа. И додаје: Вјероватно су их јауци однијели у своју страшну смрт.

Старац Ђорђе, а његову причу чуо сам бар три пута, и увијек с новим детаљем, казује како су његовог сина Милорада објесили о ту тополу под чијом крошњом стојимо.

***

Владимир Дедијер и Антун Милетић, у књизи Против заборава и табуа (Јасеновац 1941–1991, објављене у Сарајеву, 1991), у једном од поглавља о Градини „код Јасеновца – дио усташког логора смрти на десној обали Саве“, пишући о начину уништавања жртава у Градини, наводе, између осталог: „…уништавање је вршено и вјешањем логораша на великој тополи која се налази на обали ријеке Уне, на мјесту гдје се Уна улива у Саву. Ова топола има промјер стабла у доњем дијелу око 1 метар, са огромном и високом крошњом, те јаким хоризонталним гранама о које су вјешане жртве…“

Стојим и ћутим. Нисам сам. Ћуте и кости испод травнатих правоугаоних хумки. Утврђено је да ту леже кости близу 400.000 мушкараца, жена и дјеце. Ту, у тим гробницама „30 метара дужине, 4 м ширине и 2-3 м дубине“, стоји у истој књизи, „где су се живи људи набијали у гробницу у стојећем ставу, затим су дрвеним маљевима убијани ударањем по главама, затим поливани живим кречом, затрпавани земљом па најзад гробнице заравнаване ваљком. На овај начин у једној гробници убијано је по 1000 људи одједном…“

Ту, у Градини, уништавање људи, жена и дјеце, без било када испаљеног метка, вршено је клањем, кувањем у 12 казана, а кости су одвожене у вагонету, кратком пругом, до Саве, спаљивањем бензином, спаљивањем у посебним просторијама зиданим од камена: по жртвама би се набацала слама и палила, затим су жртве у Градини везане у групе од 50 до 100 и бацане у Саву…

Стојим поред једне од хумки. Трава се бисери прољећним сунцем. Дан ту не пролази. Сјећање није дан. Сјећање је вјечност.

***

Једног од још давнијих прољећа стојим на ливадама по којима се простирао пакао логора Јасеновац. Стојим на ливадама на којима замишљам спомен-обиљежја свога младалачког сазнања о страхотама за какве човјек мисли да их жив човјек за другог човјека никад не би могао да смисли. А могао је. Смишљао је. Али не човјек. Већ оно што се зове крволочна звијер. И још нешто неописиво горе од тога.

Стојим и гледам у траву испод које су можда и кости 27 мојих Комоговљана, похватаних у љето 1942. године, одведених у логор Јасеновац и ту побијених.

Стојим с народом који 4. јула 1966. године (Дан борца) присуствује откривању споменика жртвама логора Јасеновац: „Каменог цвијета“, аутора Богдана Богдановића, архитекте из Београда. Из не баш велике удаљености (споменику се од народа не може ни прићи) гледам у високе латице бетона. И оне ми се чине даљима него што јесу. На народном збору, коме је присуствовало око 30.000 Славонаца, Банијаца, Босанских Крајишника и многог другог свијета, говорио је Марко Белинић, предсједник СУБНОР-а Хрватске. Говорио је са говорнице око километар удаљене од споменика (и нико га није слушао) умјесто Ивана Крајачића Стеве, високог хрватског функционера, који није ни дошао у Јасеновац, а на свечаном ручку у Липику изазвао је инцидент, рекавши како је у Јасеновцу побијено мало Срба… (Дуга прича.) А о томе како је ту изникао „Камени цвијет“, ево свједочења из Дедијерове и Милетићеве књиге:

Миле Драгић, организациони секретар Општинског комитета Комунистичке партије Хрватске у Јасеновцу, поводом расправа о уређењу јасеновачког логорског простора, 1962. године, сјећа се одласка делегације општине Јасеновац у Маршалат, у Београду, који су им организовали генерали из тих крајева: Бошко Шиљеговић, Вељко Миладиновић (са којим ће овај аутор водити разговор у Жељезари Сисак, у програму обиљежавања једног од државних празника) и Јефто Шашић: „… Јасно, ми нисмо имали никакав концепт, само смо тражили да се то уреди. Онда је он (генерал Шиљеговић, нап. – М. К.) нама рекао да ту постоји маса пројеката, да бивши логораши желе да се то рестаурира онако како је то изгледало, по прилици како је то у рату изгледало, иако је то послије рата било све срушено… Чак је говорио да се ове гробнице отворе и да се горе поставе стаклени поклопци, да би се костури видјели доље, да се то на неки начин балзамира, да посјетиоци могу видјети те костуре. Такав је приједлог ишао од преживјелих логораша. И каже, сам Тито се није са тим сложио. И у том разговору, каже, доћи ће вам сам Тито и он ће изнијети свој концепт, шта он о томе мисли. И врата су се отворила, Тито је ушао унутра, остао са нама десетак минута. Лијепо се са нама поздравио, рекао да му је драго да се питање уређења Јасеновца покреће, али да он сматра да од Јасеновца у првом реду не треба правити јадиковку. То је мислио на ово отварање гробља, стављање стакала да се то види, да се у том правцу не би требао рјешавати Јасеновац. Онда је рекао да би Јасеновац требало рјешавати тако да би младе генерације од тога имале некакву корист. Али, да је свакако зато, да се приступи уређењу тога простора и да је то одмазда непријатеља на устанак народа Југославије. Према томе, он то није гледао као некакву жртву засебну, него као одмазду непријатеља на устанак народа Југославије…“

***

Година је 2023. Април је 22. Недјеља. Сједим и гледам у екран те-ве пријемника: у Доњој Градини, на десној обали Саве, дан сјећања на пробој логораша из логора Јасеновац обиљежавају Република Српска и Република Србија, а код јасеновачког „Каменог цвијета“, на лијевој обали Саве, исти тај дан обиљежава Република Хрватска.

И ту, код набрајања оних који су положили цвијеће код „Каменог цвијета“, спомену се и име Невенке Кончар. Бивше логорашице. Моје бивше комшинице. Жељезарке. Више пута виђали смо се и у Јасеновцу и на Спомен-гробљу страдалој дјеци Дјечјег логора у Сиску. Преживјела је Невенка све логорске страхоте…

Стојим и гледам кроз прозор свог станчића: напољу је април.

А године јасеновачке, доњоградинске, сјећајне и болне, с обзиром шта се и послије тога дођало и догађа српском народу, и нису више тако давне.