• За кћери и синове који не заборављају своје корјене, од Бијење код Невесиња, Градине, Кокорине, Пустог поља, Крушчице, Изгори, Чемерна, Бодежишта, Цернице, свих села око Гацка и цијеле Херцеговине.

Овако би могло изгледати писмо за онога који зна шта је земље и гдје је ђедова кућа. Колико љубав уткана у биће човјека улије снагу да оде и да се врати, камен по камен дигне, сложи, поправи, окречи, покоси.
Колико човјек може да стигне и данас у времену кад је градски живот битан и кад од буке и вибрације, трке не чујемо птице, цврчке..не знамо како мирише зова и кантарион..цвијеће..кад млад мјесец и млак вјетар најаве прољеће..

ПИСМО ЗА УНУКА

Сине сина мога, иди да ми се вратиш. Ја сам ти ту кад год да помислиш да си сам и не брини, бићу док је неба и земље ове наше херцеговачке, док звона звоне и свијећа славска грије икону Светог Ар’анђела коју ти палиш, сине. Знаш, рекли су, из пепела смо настали у пепео ћемо се претворити, пепео пепелу свом али прије тога буди искра, звијезда водиља, живи, ради, пјевај, здрав буди, рода и порода свога понос, дика и узор и слика.

Ја сам из пепела поникао и душу ти посматрао, соколио, баш к’о кад си мали био, кад сам те за руку водио и тад сам знао да ће од тебе човјек бити и да си се на вијек родио. Јаком се потком на стану за ткање започиње најљепши вез без прекида и пуцања па кад ћенар мајка развије, славуј запјева птици са шара мислећи жива је. Стамена душа није од камена са овог нашег голобрђа, она је, сине, тананија од свиле и мекша од дјечијих обрашчића и не дај љутој жици да је отврдне и окује.

Ја сам своју под грубим сукном носио док је нисам теби уткао, па сад види како ћеш је сину своме испричати и шта су браћа, комшије и кумови, шта нам значе пријатељи, шта је црвено слово и колико је око нас звона некад звонило, а трага им скоро нема. Са твојим повратком ено под Маковим Валом, кажу, једна израња, а било их је седам што је подигла Јелена, кћи Кнеза Лазара у доба столовања Сандаља Хранића.
Некада је ово наше Церничко поље центар среза читавог било са царином на Дубровачком друму(Виа Рагусина) караванском путу од Дубровника ка Дрини.

Ослушни пред смирај дана сине, кад бука умине и вјетар стане, чујеш ли у дубини земље топот коња се чује, бубњеви, трубе и срце ко да на мах стане. Сјећаш ли се, мали си био причо сам ти да сам ручно косио по 16 дана у низу без умора и да сам на планине Ђед и Бабу стизао најбрже, а у Метохију пазарим даном да купим соли, брасна, уља и баби шећера у коцки ако ко наврати да има да почасти.

Љубица и Гојко Шуковић

Тежак је живот, рођени мој, био али кад је срце пуно нема муке ако се здраво. Гонили су нас и ловили, тражили и прогонили кроз вијекове али кад твоја стопа на кућни праг стане моје срце задрхти ко лист младе тополе и руке порасту кроз гране ораха и шљиве. Сади сине брезе и оморике и нек гране небо грле, нека врапци и ласте дому хрле и голубице гугућу под стрехом.
Започни уљаник, стави дубовине и кошнице пчеле нека се роје, ђетелине црвене ено подно долине и багрема дрворед уз орнице посади. Очисти врела, изворе, вододерине.
Овде ти је некад мили било море и галије везали за алке у Кључу још имају трагови само се не прича и мало зна, а легенде тога доба мијењају новим, живим, не легендама, ех сине мој..

Сине мога сина, хвала ти к’о куђеља небеска и бехар кућа нам се бијели и с пута види, и ево и ја живим и отац твој и сви прије мене у хладу насеља рајског и поје ангели у глас.
Корјење везуј за небо да знаш одкуд ти толико плаве у крви и пјевај сине, пјевај са дјецом својом на сав глас, нека се Херцеговина ори.

Драгица Ивановић
Гацко
Јуна 2022