Једна од најљепших, али и најтужнијих, пјесама Светог Амфилохија Црногорског зове се „Враћање виду дјетињем“. Како је то пјесма чија дубокоумна порука погађа у срж наше националне несреће, вечерас, у часовима опште националне жалости, размишљам о Светом Митрополиту, о његовом животу, о нашој судбини, под снажним, свагда дјелатним, утицајем ове Митрополитове пјесме.
„Враћање виду дјетињем Запретаној рани Повратак тузи Невидљиви додир преточен у страх и крик у костобољну страву У њој брат убија брата у сузи ми се грле.“
Памтимо ријечи Светог Амфилохија Црногорског и тежимо помирењу, али помирењу у Христовој Истини и загрлимо браћу своју, али у сузи признања, покајања и праштања, пошто помирења изван Истине нема. Компромисима се граде примирја, а само и искључиво Истином, права и трајна помирења.
Свети Митрополит је, својевремено, у предговору књиге потресне књиге Сава Греговића „Пуцај, рат је завршен “ описао настанак ове пјесме сљедећим ријечима:
„Ријеч дубоко урезана у памћење из дјетињства, која увијек у мени изнова израња, гласи: „зли пут“, „отишао на зли пут“. Кад год би се, наиме, повео послије рата разговор у кући, у комшилуку, о некоме од рођака, комшија, о којима се, памтим, више шаптало него говорило, који су „одступили“, чула би се ријеч, особито од бака и мајки: „Остави то, тај је отишао на зли пут.“ И данас ми пред очима стоје морачке удовице у црно обучене – супруге оних који су „отишли на зли пут“ – прве монахиње које сам у животу срео: Мара Секулина и шесторо дјеце, Спаса Војислављева, Зорка Зекова – од братства Дожића, блиске родбине Патријарха Гаврила Дожића, Жуна Савића Радовића, Петрана Николина, снаја Гаврила Мијатова Радовића, капетана краљеве Југословенске војске… Чинило ми се тада, као дјетету, да је то нешто природно, иако чудно: жене без мужева у црнини, које обављају и мушке и женске послове, са бројном дјецом… Иначе, тог капетана Гаврила-Гаја Мијатова живо се сјећам из прољећа оне несрећне крваве 1942.г. Наишао је „џадом“ испод наше куће у Бистрици Морачкој, помиловао ме по коси, извадио из свог војничког ранца „пексимит“ (двопек) и дао ми га. Каква је глад владала тог прољећа у Морачи даде се закључити по томе што тај „пексимит“ памтим и до данас, као најслађи залогај у мом животу.
Страва тог истог прољећа ранила ме раном братоубилачког пира управо ту у Бистрици. Док смо бјежали нас седморо дјеце са мајком и стоком преко Ртица ка Морачи иза нас је одјекивао паклени ужас од топова, бомби, митраљеза, по Бистричком пољу, до планине Вучја, Рогођеда, Жирака. То је без милости брат убијао брата. Носећи у себи ту незацјељену рану и престрављеност дјетињу, записао сам, четрдесет пет година послије тог догађаја, враћајући се „виду дјетињем.“
Тако је, драги мој народе, говорио и писао Свети Митрополит Амфилохије Црногорско-Приморски, Брдски, Зетски, Скендеријски и Пастир Свесрпски, слава му и милост!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
