•  Автовaц је мало место, а нико никад није рекао да је село. Зашто? Прелепе камене куће збијеног типа,  чаршија, трговине и кафане некад и у изобиљу.  Садашња архитектура је таква захваљујући приморским мајсторима и аустроугарској педантности са почетка XX века. Автовац је био и седиште општине неко време. Кањоном Мушнице  и даље узбрдо – ту је стара камена брана и језеро Клиње, систем за наводњавање по самом пољу, аутентична храна, некрополе стећака у  Зборној Гомили… Све сам ја то као дечак маштао да буде туристички занимљиво, али да се не поквари оно што је аутентично – каже туристички водич Владимир Тимић  који је обишао је пуно држава и атрактивних мјеста и градова, али нема дилему да од Херцеговине нема љепше земље. У разговору за СХ објашњава сличности Грка и Срба и даје рецепт како да Херцеговина искористи огромне туристичке потенцијале.

Лето је, као и сваке године до сада, одлазак пре или након мора резервисан је за Херцеговину. Годишњи одмор само што није а тренутна ситуација своди се на “седи где си“! Помоћ у данима када цео свет се бори са Корона вирусом, проналазим на фејсбук страници пре свега сјајног човека Владимира Тимића.

Владимир Тимић је син моје професорке Српског језика, која нам је обојила  основно школовање, Зорке (рођене Грчић), коју смо наравно сви звали а како другачије него Тимићка. Деведесете године су свима остале у сећању, а мени посебно професорка која је и последњи динар давала на разноразне енциклопедије за свога Владу. Наравно, то само мајке могу а посебно, ја бих додала, мајке Херцеговке! Влада је одабрао позив туристичког водича, где је очевидно да професорка није улудо трошила новац.

• Владо, тренутно си у Евији, можеш ли нашим читаоцима да опишеш ситуацију у Грчкој?

– Калиспера , Ивана! Овде је већ поноћ и искрено тек сад стигох да одговорим. Ситуација је због познате пандемије драстично другачија у смислу броја људи – сада већ наших путника и нема (остали су Грци ) и ја се полако спремам за непланирани повратак кући са сезоне. До тада, ипак сам са супругом доделио себи неколико дана одмора. У здравственом смислу овде је све у реду- страних туриста нема због рестрикција које су земље региона донеле из предострожности.

• Годинама уназад радиш као туристички водич и лета проводиш у Грчкој, колико су нам Грци по менталитету слични?

– Већ 17 година радим као туристички водич, а 15 година радим стационар у Грчкој (подразумева боравак преко целог лета негде на грчком мору,  понекад  и по 5 месеци). То је сада готово половина мог живота и одговорно тврдим да не постоји народ који нас више воли од Грка. Негде сам прочитао да је Београд најсевернији град Медитерана – има смисла кад се гледа менталитет , и то је само једна од веза које имамо са овим народом.  Неко ће рећи да је разлог православље- свакако, то је додатни плус на наше везе, али и Бугари су рецимо православци,  да не кажем да са Бугарима делимо исто језичко порекло,  самим тим се и више разумемо него са Грцима– опет, те љубави нема са источним комшијама. Грци су,  иако прилично гојазни  једна од најдуговечнијих нација Европе. Разлоге треба тражити у исхрани али можда још више у менталитету. Знају себи да угоде и не секирају се ако баш није преша. Воле да попију и поједу, воле и кад странци уживају са њима, уз неизоставну галаму и музику. Постоји један леп израз  пареа што значи друштво и односи се углавном на вечеру, коју је срамота  немати напољу  са пријатељима. Имају наравно и мане, али дефинитивно нису елитисти. Милионер и чистач улице су егал у кафани. Не заборављају ко су и не стиде се сељачког порекла. Кад се заврши летња сезона, многи власници хотела беру маслине заједно са физикалцима. Често се чује да су Грци лењи , али они посао ипак одраде. Тајминг је додуше само њима познат. Волим их са свим манама које имају.

• Радио си и обишао много, која су то “скривена“ места која су откровење за тебе? А  које локалитете наши туристи посебно желе да обиђу?

– Имам једну велику мапу Грчке где бележим маркером свако место које сам обишао, сваки град, плажу, село, кањон… То је привилегија мог посла, а како увек на сезону долазим својим колима, имам прилике да истражујем. Опет, као  дете у радњи са чоколадама- чежњиво гледам сва места на којима још нисам био, а и њих има много. Обишао сам  „тек“ петнаестак од 160 настањених острва. Обишао сам стотинак археолошких локалитета и сигурно толико музеја, а има их још много који ме чекају. Скривених места има милион. Укратко – то су нетуристичка места, у смислу плажа где нема никога или свега пар људи , и онда на миру могу да читам неку тематику која има везе са Грчком  (Дучићеве Градове и Химере, Грчка острва Лоренса Дарела , Портртет Грчке Николаса Гејџа , Колос из МарусијаХенрија Милера итд). Наши туристи као и већина других прво истражују (са разлогом) извикане локалитете. Код мене на Евији то су рецимо излети за Скијатос и Атину. А оно што махом сазнају овде од мене је постојање малених, прелепих Вулканских острва (Лихадонисија или Грчки Сејшели) која су једно тотално изненађење – потпуно црна, оно мало напуштених кућа зидане црним каменом, као и црква, прелепа плажа, породица фока која ту живи, олупина немачког брода из рата..)

• Пронашао си се у свом послу. Какво значење за тебе има Грчка?

– Колико ми значи Грчка? Кад долазим у Грчку немам осећај да сам негде дошао него да сам се негде вратио. Исти такав осећај имам за Херцеговину (у којој нисам рођен , али ми је мајка оданде).

• Преплетена је историја наша два народа, колико су млађе генерације упознате и како нас доживљавају?

– Радио сам годинама на Крфу. Оно што су Грци пре више од сто година урадили за нашу напаћену војску и народ никад не смемо заборавити. И са поносом кажем да не заборављамо. Имам велику одговорност приликом вођења туриста на острво Видо,  Плаву гробницу. Цитираћу  речи кустоса Српске куће на Крфу  и мог великог пријатеља Љубомира Сарамандића – на овом светом месту српски туриста доживљава преображај и постаје ходочасник. Иако пре доласка на Крф, сви знају за Албанску голготу, непосредно суочавање са Видом, маузолејем, Плавом гробницом, Српском кућом, направи катарзу. Оно што ме радује да пијетет према томе светом месту показују и становници Србије других националности. Преплетеност историје је видљива у многобројним словенским/српским топонимима који постоје, нарочито у планинским деловима Епира. Рецимо село на пет минута од Пефкија се зове Бистрица. Грчки/Византијски утицај на наше просторе заузео би неколико томова књига…

• Шта си научио о туризму од Грка што би се могло у нашој земљи применити?

– Грци су о туризму учили од некадашње Југославије. Шта ми можемо од њих?  Удруживање. Породични послови. Сви све раде.  У Пефкију ми имамо партнера који има још две локалне агенције које су конкуренти. Својевремено је једна велика агенција са стране покушала да преузме тржиште – ове три агенције су се удружиле не дозволивши да крупан капитал уништи посебност малог места. Касније су наставиле да буду конкуренти. У Грчкој ако цена горива или метро карте поскупи за десет центи све стаје, све се блокира, нема предаје. То је рецепт који ми Срби треба да пратимо на сваком плану почевши од пољопривреде до туризма, трговине и индустрије. Та себичност није лоша, то је домаћински однос према ономе што су нам преци оставили у аманет.

• Читајући твоје статусе на фејсбуку, дочарао си многима свакодневни живот Грка. Да ли ћеш можда издати путопис и тиме нам више приближити Грке и Грчку?

– Путопис се годинама крчка у мојој глави. Имам једно блокче где бележим скице да не заборавим нешто, јер просто има пуно тога занимљивог. Кажу људи да сам речит и да ми писаније иде од руке – ако је тако то је сигурно јер сам у детињству  проводио сваки летњи распуст у Херцеговини, у Автовцу, дружећи се са речитим људима. У Гацку је сваки чобанин у рангу Сократа или Аристотела и ја сам чувајући краве (што са поносом кажем) много тога упијао од тих мудрих људи. Гусле и епска поезија су једноставно део мог генома-својевремено сам и написао једну гусларску песму у десетерцу. Током ратова деведесетих сам као средњошколац написао на једном камену (чувам га још) следеће стихове :

„Херцеговино моја камена
Желе да те нема(м)
Камен је твој топлији од срца оних људи…

•  Колико су туристи знатижељни и да ли се труде да сами креирају свој одмор?

– Пефки, место на Евији где радим ево 4 сезоне, има предивну плажу и један од најлепших залазака сунца на свету, опет грехота је не ићи на дивне излете које имамо  и у том смислу радостан сам да већина мојих путника има ту немирну жељу.

•  Како Грци коментаришу ситуацију око Аја Софије која је претворена у џамију?

– Аја Софија је (поново) претворена у џамију ових дана. Верујем да ће ускоро Грци протествовати, али мало може да се уради по том питању.  Иако ме не радује цео догађај у ширем политичком контексту, са друге стране можда је добро. Зашто? Својевремено је римски цар Теодосије забранио исповедање било које друге вере осим хришћанства. Много прелепих паганских  храмова је срушено тада, забрањене су  античке олимпијске игре, укинута Платонова акдемија. Неки су храмови били претворени у цркве попут чувеног Партенона и то га је сачувало. Партенон је сачувало и то што је током турске владавине био претворен у џамију. Након 2400 година храм посвећен Атини Партено (Девици)  је коначно доживео да опет буде оно што и јесте била првобитна замисао. Ми смо само делић у историји човечанства која очигледно има циклусе.

•  Поред мајке професорке, која ти је пренела љубав према књижевности, пренела ти и је и љубав према родној Херцговини, Гацку и Автовцу. Које осећање у теби буди Херцеговина?

– Мајка Зорка  је професорка српског и једна жива енциклопедија пуна песама и цитата. Моја супруга Дана је такође  туристички водич. Славимо Светог Саву, а ћерка Милица је ове године уписала Српски језик и књижевност на Филолошком факултету. Како год се окренемо у нашој породици су књиге и уметност. Синови ми се зову Балша и Вукота  и перспективни су кошаркаши. Тек пре пар година сам чуо да је први Србин у НБА лиги (још током Другог светског рата) био Бато Говедарица са Михољача изнад Автовца! Мојој радости није било краја. Ван летње сезоне радим као водич на такозваним кружним турама – градови и регије Европе. Десио се један период од три године да нисам стигао да обиђем мајчину родну кућу у Автовцу јер сам пуно радио и путовао и тада уствари видео највише нових места по Европи. Обишавши у кратком периоду 33 државе страховао сам  да ли сам можда  идеализовао свој Автовац и Гацко поље. Након три године, обилазећи родбину у Гацку и Требињу добио сам потврду да је то за мене ипак најлепши крај на свету!

• Много занимљивости и историјских података везаних за Херцеговину сам од тебе научила, сматраш ли да наш народ у Херцеговини  не промовише довољно  културу,  историју и туризам? Који су јој потенцијали?

– Радује ме што је Требиње (одакле су Секуловићи, породица моје баке ) постало озбиљна туристичка дестинација, а није изгубило чар, није постало фабриковано место.  Што се тиче потенцијала има их много – Автовац има идеалну основу да буде љупко туристичко месташце где у каменим кућама (попут наше из 1907. године) одседају туристи жељни оваквог вида туризма. Највећи проблем мислим да и нису паре (мада, Република Српска треба да препозна и стимулише развој) него сами становници који нису свесни онога што имају. Автовац је мало место, а нико никад није рекао да је село. Зашто? Прелепе камене куће збијеног типа,  чаршија, трговине и кафане некад и у изобиљу.  Вероватно знаш да је садашња архитектура таква захваљујући приморским мајсторима и аустроугарској педантности са почетка XX века. Автовац је био и седиште општине неко време. Кањоном Мушнице  и даље узбрдо – ту је стара камена брана и језеро Клиње, систем за наводњавање по самом пољу, аутентична храна, некрополе стећака у  Зборној Гомили… Све сам ја то као дечак маштао да буде туристички занимљиво, али да се не поквари аутентично.

• За промоцију туризма има много начина, неке ствари треба променити у нашим “обичајима“, па ће за почетак бити најбоља реклама?

– Негативни пример – моје прве комшије су омалтерисале камену кућу! Дрвореди јабланова и топола које су Аустроугари засадили више не постоје. Рат је завршен пре двадесет пет година и оправдања нема – не баца непријатељ смеће у Мушницу него ми,  Срби. И то је генерално проблем за цео наш народ нажалост.

• Рођен си у Панчеву који је био препознатљив и по Небојши Глоговцу, који је са посебним жаром причао о Херцеговини..

– Панчевац сам рођењем и то са поносом кажем. Сам град има изузетно богату културну историју  и као што кажеш плејаду знаменитих људи који су овде рођени или су живели. У такву групу је спадао и један од наших најбољих глумаца икад, нажалост рано преминули Небојша Глоговац – рођен у Требињу  а одрастао у Панчеву.  Опет нажалост – нисам га упознао никад,  али о његовој величини не треба ништа посебно наглашавати – довољно је погледати његова последња два глумачка остварења.

• Не знам да ли знаш за податак да су Грци за време рата у БиХ угостили велики број деце и слали  хуманитарну помоћ док отац Партенијус из Солуна је и  лично уручивао. Тадашњи парох наше цркве Успења Пресвете Богородице у Панчеву, отац Небојшин, Милован Глоговац организовао је боравак деце из Панчева у Грчкој. Једно од те деце сам била и ја и ту сам осетила љубав о којој причаш и верујем да те не чуди овај податак и да су то све радили истински и чиста срца?

– Наравно да знам за безброј примера грчке помоћи Србима током ратова. Конкретно, оца Партенијуса не. Постоји пример да је Грк који је 1999. године када је кренуо да се пријави као добровољац на страни Срба, био ухапшен на граници. Мислим да сам довољно рекао.

• Како ти у себи повезујеш Херцеговину и Грчку?

– Грчку и Херцеговину видим кроз искрену љубазност и гостопримство углавном у мањим  местима и селима.  Као и у Херцеговини, Грци прво питају одакле си ? Понуде те водом , па кафом. Без да питају да ли желиш ту кафу. Након тога следе сати и сати пријатног разговора.

• Сведоци смо популарности друштвених мрежа, како гледаш на то, да данас један инстаграм корисник “Господар пршљенова“ популаризује Невесиње више него било које организације, које би требале примарно тиме да се баве?

– Нисам упознат са Господаром пршљенова али то је прво што ћу потражити на интернету кад завршимо разговор. Иницијатива ентузијаста је благо, то је модерни извор реке у сушном или муљевитом кориту. Нисам упућен у дешавања у Невесињу, али знам зато да је у Панчеву директор Туристичке организације био један сјајан лик, стручњак, као и ја рођени Панчевац који обожава крш (он из Роваца пореклом) и који је за кратко време као нестраначка личност учинио много добрих ствари. После њега нажалост, политиканство и странчарење су довели на ту позицију нестручну личност која нема апсолутно никакву иницијативу нити знање. Надам се (не знам ситуацију) да тамо није иста прича.

•  Како видиш туризам у будућности и коју улогу би Херцеговини доделио?

– Туризам на светском нивоу доживљава своје најтеже дане, а колико ће то потрајати само Бог свети зна. Због лепота, због привреде, због дуга према прецима који су гинули за њу ево и до скоро – морамо свакодневно, чинити ситне, квалитетне кораке да од Херцеговине направимо туристички занимљиву дестинацију, а да не нарушимо њен дух. Јер као што неко рече: Није довољно освојити и направити; ваља то одржавати и сачувати.

Разговарала: Ивана Ерић