• Међу бројним експонатима, најзначајнија културна установа српске Херцеговине као посебну вриједност чува поклон краља Александра који је уручен Требињцима на дан откривања Његошевог споменика

Симо Л. Радић и Предраг Савић са Његошевим „Горским Вијенцем“ (фото: Зоран Јовановић Мачак)

Први споменик на планети подигнут српском пјеснику и владици Петру II Петровићу Његошу освануо је 1934. године у граду подно Леотара.

“Свом милом Требињу” даровао га је, свега двије године након обнове Његошеве капеле на Ловћену, чувени српски пјесник и дипломата Јован Дучић. Земљиште на коме је подигнут споменик лично је откупио од католичке цркве.

Споменик је дјело познатог вајара Томе Росандића, ученика чувеног Ивана Мештровића и први је споменик у свијету подигнут Његошу у част. Гранитни постамент изградио је београдски архитекта Драгиша Брашован. Када је споменик завршен, Јован Дучић је из Рима контактирао требињску општину са захтјевом да се оформи посебан одбор за прославу који је предводио Ђорђо Тупањанин, тадашњи предсједник општине Требиње.

Дан који је остао забиљежен као један од најзначајнијих у бурној историји Требиња освануо је у недјељу на Духове, 27. маја 1934. године.

Детаљ са откривања Његошевог споменика у Требињу (фото: Глас Требиња)

Послије богослужења које је вршио прота Марко Поповић из Мостара уз саслужење свештенства у Требињу одржан је помен, а потом се приступило свечаном откривању споменика.

Предсједник општине Требиње Ђорђо Тупањанин је у свом говору истакао велику захвалност Јовану Дучићу.

– Примајући испред Општине требињске овај твој дар, споменик бесмртнога Његоша, обећавам да ћемо га најдостојније чувати, да ћемо се њим поносити и он ће нам бити симбол наших народних препаћених мука и увијек свијетлети као луча сазнања да смо кроз нашу народну Голготу остварили своје националне тежње…

(фото: Зоран Јовановић Мачак)

Идеју о откривању споменика Његошу у Требињу подржао је и сам краљ Александар, па је част да открије споменик припала његовом изасланику, чувеном ратном хероју, генералу Стевану М. Радовановићу.

Открио је споменик уз ријечи: „У име Његовог Величанства Kраља (проламају се усклици ‘Живио Kраљ!‘) откривам споменик Великом Његошу!“ Тада се са споменика диже велико платно, обавијено народном тробојком и при појави Његошевог споменика народ кличе: „Слава неумрлом Његошу!“.

Уочи самог чина откривања окупљенима се обратио Јован Дучић истичући посебну пажњу коју је Требињу указао краљ Александар изузетним поклоном.

– Његово Величанство Kраљ благонаволео је подарити граду Требињу факсимил оригиналног ‘Горског вијенца’, који је Његош писао својом руком. Њих има свега неколико – рекао је Дучић и објаснио да је оваj рукопис, поред Његошевог споменика, велики допринос за културни развитак Херцеговине

Краљ Александар је написао посвету Требињу свега 138 дана прије атентата у Марсеју (фото: Зоран Јовановић Мачак)

У луксузном издању на унутрашњој страни књиге Њ.В. Kраљ је својеручно написао посвету: ‘Општини града Требиња приликом откривања споменика Великог Песника Његоша. 23. маја 1934. Александар’“

Окупљена маса грађана није крила одушевљење, па су тргом одјекивали повици „Живио Kраљ“.

Ова изузетна књига данас се као посебна вриједност чува у Музеју Херцеговине.

Како нам је испричао Симо Л. Радић историчар из Музеја Херцеговине, за чување овог вриједног примјерка „Горског вијенца“ у требињској општини до избијања Другог свјетског рата бринуо је општински благајник Томо Петковић.

(фото: Зоран Јовановић Мачак)

Успостављање усташке власти значило је и новог чувара овог рукописа који је пронађен у Ибру Дановићу. Он га је сачувао до ослобођења Требиња и предао тадашњем општинском секретару Душану Секуловићу. Касније је бригу о књизи преузео његов насљедник на функцији секретара општине Јово Мискин.

Горски вијенац је чуван у општинском сефу све до почетка одбрамбено-отаџбинског рата 1992. године, када је предат на чување Музеју. Ратне 1992. године комплетан фундус Музеја био је евакуисан.

Отварањем сталне историјске поставке факсимил оригиналног Његошевог „Горског вијенца“ постао је доступан јавности 2012. године. Ово је само један од бројних експоната који Музеј Херцеговине чини једном од од најзначајнијих институција српске културе.

Текст: Предраг Савић
Фотографије: Зоран Јовановић Мачак