• Средином шездесетих година прошлог вијека Билећа постаје ново привредно чудо тог времена.

Творница тепиха „Билећанка“ удвостручује своје капацитете и осваја југословенско тржиште. Запошљава преко двије хиљаде радника да би касније прерасла у велики текстилни комбинат проширујући своју дјелaтност на околна мјеста Гацко, Невесиње и Чапљину. Млин и Силос добијају нову пекару која снабдијева хљебом град и сусједне општине. Фабрика потковица прераста у Фабрику за прераду метала у саставу сарајевског „Енергоинвеста.“

Све то захтијева нову младу образовану радну снагу текстилне и металске струке па Билећа постаје велики образовни центар и за радничка занимања. У војном логору смјењују се нове класе питомаца Школе резервних официра пјешадије гдје се сусрећу познате јавне личности из културног и спортског живота бивше Југославије што и даље има значајан утицај на културни и спортски живот у граду. Грађевинско предузеће „Видуша“ гради нове станове, обданишта, улице, нове школске објекте. Индивидуална изградња цвјета на све стране. Формира се ново насеље према Златишту и Мрежицама, гради се заобилазница кроз Билећко поље према Гацку, гдје се формира стамбено-пословна зона с новом аутобуском станицом, ниче нова спортска дворана, хотел… Био је то тренд привредног и друштвеног развоја ове мале херцеговачке вароши која ће у наредних неколико година постати значајан привредни центар овог дијела Херцеговине.

Билећа некад значајни привредни центар овог дијела Херцеговине

Међутим, оно што се не може избрисати из мојих сјећања је цеста од Логора па низ Попарину страну до некадашње зграде Суда. Ту све остаје и опстаје као што је некад било и траје, ево, до данашњих дана. Обилића вијенац, центар градске четврти, и улица Краља Александра били су и остали свједочанство традиције овога града и материјални оквир тадашњег друштва. И данас тај амбијент одише љепотом камених кућа као израз моћи прохујалог времена који данас не би требало заборавити или помињати само у сјећањима. Те камене куће су свједоци архитектуре двадесетог вијека у оквиру задовољења потреба ситних сопственика до њиховог претенциозног истицања властитог успјеха и моћи материјалног и умјетничког градског неимарства.

Ова зграда некад је била понос материјалног и умјетничког градског неимарства.

Све нас то и данас враћа у прошлост нашега града. Тако нас Мала црква подсјећа на почетак духовног живота православне Билеће. Ту сусрећемо прве хотеле и кафане, школе, библиотеке, али мале и велике људске судбине.
Данас нема оних који су изражавали своју моћ и престиж на такав начин, па су многи објекти у таквом стању да једва одолијевају времену а могу имати музејске вриједности и садржаје. Њиховим занемаривањем неповратно се губи незамјењиви сегмент сопствене прошлости и културног идентитета.

Билећу никад нећемо моћи препознати нити освјежити сјећање на њену прошлост само по њеним каменим кућама и улицама а да при том изоставимо људе, посебно билећку младост тога времена. Она је била покретач нових садржаја културног и забавног живота у овом граду. Ту је био неизбјежни КУД „Владимир Гаћиновић“ с богатом културном прошлошћу и КУД „Данило Шаренац“ у Билећкој гимназији. Тих година Билећа врви од младости. Многи завршавају факлутете и враћају се у Билећу да се одуже завичају. Бројна је радничка омладина која се образује у новом школском центру. И тако група ентузијаста предвођена Живком Јањићем и Браном Кокољем оснива два ансамбла у КУД-у „Владимир Гаћиновић“, један народне и други забавне музике, који ће у наредних неколико година давати тон културно-забавном животу Билеће окупивши око себе младе раднике, ученике, занатлије, службенике, домаћице… приређујући себи и грађанима Билеће незаборавне тренутке.

ИЗ МЕЛОДИЈЕ У МЕЛОДИЈУ

А све је, рекло би се, почело од првих „наших“ електричних гитара, које су свирали Карло и Шандор Јармик и Митар Скочајић, радници „Билећанке“, да би Живко Јањић за петнаестак дана једног зимског школског распуста обучио ученике Учитељске школе да одсвирају двије лагане тамбурашке композиције, што је био снажан подстрек да се изађе из провинцијског културног мрака, тим више што Билећа у то вријеме није имала наставника музичке културе, јер је Нижа музичка школа укинута. И док у Гимназији, захваљујући неколицини професора ентузијаста, дјелују фолклорна, музичка, драмска и друге секције, у „Гаћиновићу“ организују јавне наступе талентованих пјевача и музичара аматера. Набављени су нови инструменти, озвучења, па у таквим условима ентузијазма није недостајало. За кратко вријеме актери су се уиграли те су почели и јавни наступи. И данас многи Билећани,а и они који су у то вријеме живјели у Билећи сјећају се великог концерта одржаног 17. новембра 1967. године уз учешће ових двају ансамбалa.
Четрдесет година касније, листајући текстове сценарија који је за ту прилику припремио познати билећки публциста и новинар Мишо Кисић, не могу да се отмем том утиску. Стога желим да дјелић те вечери дочарам данашњим својим читаоцима.

Ансамбл народне музике КУД „Владимир Гаћиновић“шесдесетих година прошлог вијека

Све је те вечери под називом „Из мелодије у мелодију“ почело сплетом далматинских пјесама у извођењу трија:Јањић, Хабул, Ђапо. Био је то необичан и са дуготрајним бурним аплаузом дочекан други концерт чланова овог културно-умјетничког друштва. Неки су већ опробали своје умијеће, а за неке ово је било ватрено микрофонско крштење. И док су водитељи Рада Крсмановић и Михајло Нарад најављивали програм, смјењивала се пјесма за пјесмом:
Први дио цјеловечерњег програма завршава народном пјесмом „Вољело се двоје младих заједно с ансамблом о „валовима и драгој“.У наставку програма наступили су извођачи забавних мелодија. Програм је отворила Милица Боричић с пјесмом „Ако желиш да ме волиш“, И тако до касно у ноћ да би програм зачинио најмлађи члан Давор Домаћиновић композицијама „Напуштени дом“ и „Бокељска ноћ“.Биле су то године благостања и очекиване срећније будућности.Данас је то само сјећање.