• Бошко Вујачић је по оцјенама познавалаца најбољи гуслар данашњице. Четири узастопне титуле након којих је престао да се такмичи на фестивалима најбоља су потврда. Бошко je дипломирани инжењер металургије, сада у пензији који се са пуно страсти из хобија бави гуслама.

Највећи гуслар данашњице Бошко Вујачић (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)

У разговору са главним уредником портала Слободна Херцеговина Бошко Вујачић прича о најсвијетлијим тренуцима древног инструмента, системским грешкама у очувању епске традиције, својим дилемама и најчешћим грешкама данашњих гуслара…

• Када и како сте заволели гусле?
  – Гусле су породично наслеђе, наиме, мој отац је био одличан гуслар и вјешт казивач, али и изузетан познавалац народне историје. Тако сам уз њега чуо прве ријечи о српству и нашим великим јунацима, о Косову… Свакако да је постојао и одређен утицај мјеста у коме сам растао, јер су Ускоци под Дурмитором одувек имали јаку традицију.
• Када сте први пут наступали пред публиком?
  – Све је кренуло када сам био ученик трећег разреда основне школе. Учитељ нас је спремао за школску приредбу на којој сам имао двије тачке, рецитацију и пјесму уз гусле да певам. Имао сам девет година, пред публиком први пут. Наставило се са ђачким приредбама, а после сам учио гимназију у Никшићу. Тамо је увијек било одличних гуслара који су мене као атракцију позивали да гостујем на њиховим вечерима. Било је то вријеме у коме није било никакве електронике, звучника, микрофона… Ишао сам са њима, али нисам био заинтересован за такмичења.

• Да ли је било већ тада понуда за снимање плоча?
  – Када сам био гимназијалац у Никшић су дошли људи из „Југотона“ да снимају Воја Радусиновића. Тамо су чули и за мене и понудили снимање, али сам одбио сматрајући да има времена. Тако је и било. Касније сам почео као студент да снимам мале лонг плеј плоче.
• Познаваоци Вас сматрају најбољим гусларем данашњице. Вишеструки сте савезни првак. Можете ли да евоцирате успомене са учешћа на првим гусларским фестивалима?
  – Такмичио сам се у Југославији у којој је било пуно друштава. Нису постојали савези као данас.Четири пута сам се такмичио и сваки пут сам био први. Сматрао сам да је даље учешће у такмичарском дијелу бесмислено и контрапродуктивно и након четврте побједе одлучио сам да се више не такмичим. На прво такмичење сам отишао на инсистирање мог брата старијега. Наиме, то је било на Косову Пољу 1973 године, а ту је живјела наша тетка, мајчина сестра, коју никад раније нисмо видјели. За само такмичење суштински нисам био заинтересован.

Бошко Вујачић: Суштина певања и његовање гусала није да правите личну афирмацију! (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ

• Зашто?
  – Нисам нешто посебно о том размишљао. Суштина певања и његовање гусала није да правите личну афирмацију, то је нешто чему морате служити. Велики је гријех стављати епско пјевање у службу личне промоције да би се добило што више аплауза. Веома је важно правилно казивати и бирати поезију која је наша. Тако сам 1977. године одустао да се такмичим. Осам година касније 1985. Године тражили су ме да као првак отворим фестивал у Крагујевцу. Људи из друштва, „Вук Караџић“ из Београда и „Филип Вишњић“ из Сарајева, инсистирали су да се такмичим уцјењујући организаторе бојкотом. Домаћини из организационог одбора су ме молили и прихватио сам само зато да њихов труд не пропадне. Опет сам побједио. Та нека ниска завјера је пропала. Међутим, ја то не уписујем у своје победе, јер се нисам такмичио својом вољом.
• Како изгледају фестивали данас?
  – Задњих 20 година све је подређено закулисним причама око фестивала. И прије и послије фестивала круже приче о намјештању и жирију. То односи велику енергију и ствара беспотребну неслогу међу људима. Суштински, проблеми су много дубљи. Гуслари се за фестивал припремају читаву годину, а Пропозиције су такве да се у полуфиналу пјева 20 до 30 стихова, а у финалу 40 до 50. Да би постигли што бољи резултат гуслари се напросто билдују себе и излазе из својих гласовних оквира. Да би створили јачи утисак подижу глас за читаву ноту, јер могу да издрже толики број стихова. Свјесно се труде да направе ефекте да би добили аплауз и оставили што јачи утисак. Међутим, епски текстови су драмски. Суштина је пронаћи старе проверене текстове које треба саопштавати као драму. Вјештина је казивати стихове природним гласом балансирајући са ритмом и енергијом зависно од сцене и лика који се тумачи. Данашњи гуслари ријетко уче старе пјесме које су најбоље. Ако се неко и одважи пјесме не уче комплетне већ само поједине дијелове. Велики број људи који су ускључени у гусларске организације нису на прави начин у функцији посла.

• Да ли то значи да је проблем у Пропозицијама или нечем друго?
  И ја сам некад учествовао у тим пословима око Пропозиција.У жирију су ме бирали вечито, међутим ја сам избјегавао учешће у било каквим структурама и само сам у једном мандату био на челу Савеза гуслара Србије. У два наврата учествовао сам у раду жирија. Моје оцене су просто толико одскакале од других да су их други руковођени Пропозицијама прецртали. Упркос томе имали су поштовања према мени и позивали ме, али сам увек говорио немојте мене бирати, ја нећу доћи.
• Снимили сте Његошев „Горски вијенац“, пјесме из „Огледала српског“ и најбоље пјесме Радована Бећировића. Како вршите одабир и гдје у селекцији пјесама гријеше млађи гуслари?
  Млади људи бирају новије теме и обавезно римоване пјесме. У мојим пјесмама користим и риму али никако по сваку цијену и само ако не штети.Дакле, ако не захтева да мјењам неки редослед, да мјењам неки израз због дужине слогова. Уколико имам проблем онда пишем стих без риме. Ипак, рима добро дође јер је мелодична, фино звучи и лакше се памти.
• Какве су неримоване пјесме?
  – Код неримоване пјесме често има сличних израза и дешава се да се замијени редослед текста. Врло је важно да се тачно говори, у супротном се промијени смисао пјесме. Посебно се мора водити брига о акценту јер исти термин у контексту може да донесе потпуно друго значење.

• Да ли се скраћивањем пјесама подилази жељама публике?
  – Концертна дворана захтјева брзу промјену догађаја. Многи људи кад дођу у жељи да се забаве. Неки желе да коментаришу као да су на утакмици. Гуслари зато често прилагођавају и програм своде на ефектне стихове очекујући аплаузе. Дугачка пјесма природније звучи у мањем простору, гдје се тишина сама намеће и гдје су слушаоци заинтересовани да је чују. Једини сам гуслар који пјевам на концертима читаве пјесме.
• Како коментаришете снимање албума са дневнополитичком тематиком?
  Када сам био дјечак старији људи су пјевали старе пјесме, док су млађи тражили стихове Радована Бећировића који је био први, најзначајнији и најбољи пјесник римованог десетерца. Познато је да је званично Радован био забрањиван зато што је био у четницима, али народ је волио његову поезију и учио је напамет. Чак су и политичари који су га забрањивали тајно слушали његове пјесме. Тих година сам и ја имао проблем због Требјешког. Наиме, на такмичењу у Никшићу 1974. године забранили су ми да пјевам пјесму „Вила сестра старих ускока“ коју сам и снимио. Неки тамошњи политичари су били увјерени да је то пјесма Радована Бећировића Требјешког, а заправо је њен аутор био Вуксан Вушо Марјановић из Љевишта, из Мораче. Ја нисам могао да им докажем да то није Радованова пјесма, и одлука је била неумољива у финалу нисам могао да поновим ту пјесму. Људи из власти су добили директиву и било им је најважније да се покажу као ревносни чувари партијске дисциплине. Прављење компромиса због дневне политике је већ тада довело до девијација и неквалитетног одабира текста. Данас се кроз организацију друштава и савеза закве грешке покушавају поправити. Вријеме ће показати да ли има резултата.

ВУЈАЧИЋ: Многи појединци су разноразним изјавама злоупотребљавали овај инструмент често и не знајући шта чине.

• Да ли гусле можемо убрајати у естрадне инструменте?
  Гусле на своју штету јесу дио естраде. Многи појединци су разноразним изјавама злоупотребљавали овај инструмент често и не знајући шта чине. Колкико смо немарни гусле нисмо заштитили код себе својим законима као нематеријално духовно добро. Србије је то урадила тек прије двије године. Сада преко Савеза гуслара Србије и Министарства културе покушавамо да код УНЕСКО-а гусле упишемо као нашу културну баштину.
• Сад смо свједоци да многе нације попут Хрвата и Црногораца својатају гусле док Албанци покушавају да их упишу као свој национални инструмент. Каква су ваша искуства са поменутим народима?
  Највећи број гуслара је био из Херцеговине и Црне Горе. Да напоменемо да је половина данашње Црне Горе на територији Старе Херцеговине, а одатле су увијек били најбољи гуслари. Међутим, истина је да има и албанских и хрватских гуслара, ипак све је то смештено у језику. Гусле у Хрватској његују Херцеговци и Далматинци, али кад знамо да је највећи дио тог народа настао покрштавањем Срба јасно је да је ријеч о простору које гравитира Херцеговини. Слично је и са Албанцима међу којима афинитет према гуслама гаје брђани – Малисори.
• Како гусле доживљавају странци, а како их доживљавају генерације неких наших земљака који су већ тамо дужи временски период?
  – Наши људи у дијаспори су већ друга и трећа генерација. Они који нису заборавили српски језик долазе на гусларске вечери. Има и оних који српски језик не знају али имају однос према коријену коме припадају. СПЦ се прилагодила таквим околностима па се литургија обављају и на енглеском језику. Боље је да имате Србина који говори само енглески, али има однос према историји, традицији.
• Има ли данас мјеста женама у гусларству?
  Вук свједочи да је у његово вријеме било жена међу гусларима и то веома значајан број. Сјетимо се Гордане, Јеце, Живане… Живот потврђује су жене пјевале уз гусле. Кад сам био дјечак у мом селу биле су двије дјевојке које су пјевале уз гусле. И то фантастично. Женски глас је чаробан. Поред тога, жене су велики пјесници. Сматрам да жене које се баве тужбалицама су заправо и пјесникиње и музичарке. То је појање, које је веома елегичан и емотиван израз који говори о смрти, о растанку најдражих. Родиле су нас мајке – жене. По ком правилу сад она која ме родила и задојила да не може да пјева уз гусле, а ја могу. То је неприродна ствар. Ако се осврнемо на данашњицу и младу Бојану Пековић која не пјева класнично, али пјева на начин који потврђује да гусле могу да буду универзалан инструмент.
• Добили сте бројне награде и признања, издвајамо златни лик Његошев, Вукову награду. Да ли сматрате да сте ту награду могли добити и раније и да ли су гуслари потпуно запостављена категорија?
  Небитно је које је име у питању, али тужно је да Вукову награду чије цјелокупно дјело почива на гуслама тек након 52 године добије гуслар. Увијек има неко пречи и значајнији за Вукову награду. Захвалан сам да је у жири дошла група људи која је препознала неправду и одлучила да поправи грешку. За мене то представља признање упућено гуслама.

• Да ли осуђујете гуслање по кафанама?
  Апсолутно, то је скрнављење. Истина је да сам и ја знао да пјевам у ресторанима, али на начин да се тамо ништа друго не догађа, него се окупе људи, слушаоци и то се организује у ресторану. Међутим, многи од наших гуслара данас оду да пјевају по кафанама док се около играју карте, шах или је у програму и кафанска пјевачица.То је недопустиво. Наши људи нису доследни. Не можемо ми никоме да забранимо да пјева по кафанама, али кроз програме и документе можемо да санкционишемо ограђивајући се од тог члана или га избацујући из чланства удружења. Међутим, лажна солидарност нам и данас узима харач, до кад ће ја не знам.

ВУЈАЧИЋ: Какву диплому дјеца могу да добију од школа гусала (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)

• Кад помињете друштва, у Србији постоје 32, у Црној Гори 15, у Републици Српској 19. Међутим утицај је да су медијски врло слабо присутни у медијима. Да ли мислите да се та слика може променити?
  – Многи очекују да ће упис на листу УНЕСКО нешто да промјени, али нека нико не очекује од државе и од државних институција да промјене стање међу српским гусларима. То морају да раде појединци и удружења која су спремна да жртвују прво вријеме, а често и нека материјална средства. И до сада гусле су највећим дијелом сачували појединци. То није радила никад држава, већ смо навели примјере када је држава била на страни оних који су свјесно или несвјесно прогањали гусле.
• Да ли постоји интересовање данас омладине за гусле и шта бисте ви саветовали тим младим гусларима?
  Мене многи савјетују да направим школу гусала. Међутим, не могу себи да дозволим да радим нешто што није примјерено и што не може да има неки ефекат. Какву ја диплому могу да дам дјеци и шта они са њом могу да раде. Дијете може да се подучава, и иде у музичке школе у којима би као изабран предмет могле да буду и гусле, као што је случај у музичким школама „Мокрањац“ у Београду и у Краљеву. Тамо дјеца могу да науче и солфеђо и теорију музике и да се у потпуности музички образују. Све друго је чиста манипулација.
• Објавили сте књиге „Завет“, и „На крилима слободе“. У вашој поезији похвално су се изразили академици Зуковић и Реметић. Одакле потреба да се искажете и као песник?
  – Још као дијете сам смишљао сеоске поскочице и шаљиве пјесме. Међутим, нисам то записивао. Тако је било и касније а сматрао сам шта ја имам да објављујем поред пјесама какве су Бановић Страхиње, Женидба Максима Црнојевића, Душанова женидба… Сад ми је жао што сам их бацио. Задњих неколико година сам то започео. Управо сам завршио једну фину пјесму која је посвјећена изузетном догађају. То је „Похара Куча“ коју је извршио кнез Данило Петровић, кад су наши убијали наше, без икаквог разлога. То је нешто што не смије да се заборави, без обзира ко је на челу државе, то не смије да се прећуткује. Гусле су свједок у сваком времену свих догађаја, и обавезују да се говори истина. Пјесму сам писао на основу историјских докумената која говоре да су том приликом одјечене 243 главе. Тај владар кога су звали Зеко Манити је први световни владар који је због таквих поступака и изгубио главу. Његова власт трајала је девет година и остала је упамћена по злу.

• Реците ми, по питању гусала има ли наде у боље сутра?
  Наде увијек има и она се може очекивати само од младих људи. Оптимиста сам и мислим све ово зло које се догађа држави, друштву и цивилизацији уопште могу да ријеше само нормални људи. Захваљујући средствима комуникације људи ће се брзо упознати на читавој Земљи. Због тих ствари биће и паметнији и бољи од нас. Не постоји генерација која је боља или паметнија од претходне, постоје појединци. Ови, о којима ми пјевамо узвишене пјесме, су такође били појединци, а не масе.Оне су сада у паду и биће још, али доћи ће генерације, посебно образовани људи који ће схватити шта је та вриједност. То су драгуљи, гусле и епика, то је нешто што ријетко који народ има.
• Имате ли неку посебну поруку за крај овог разговора?
  Било би добро да се у школама посвети мало више пажње епици, лирици, уопште нашој класици. Ја чујем данас да су Његоша свели на један или два часа. Било би добро да људи који праве образовне програме посебно за основне и средње школе да поведу рачуна. Гусле нису сачували велики гуслари, него обични људи.

Разговарао: Трифко Ћоровић
НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преузимати без писмене сагласности аутора