• Велики Гете, импресиониран нашом народном поезијом, песничком визијом коња и јунака, рекао је за Марковог Шарца: „Сви светски коњи су, у односу на Марквог Шарца обична ждребад!“

За Гусле пише: Милош Марковић, професор књижевности

Сваки почетак је важан. То увек имамо на уму када узимамо перо у руку или када почињемо причу. Како и чиме задобити пажњу, често пресудну у читању и слушању?! Можда одмах нагласити неки битан теоријски принцип, или филозофску тезу која се односи на тему. Наравно, нека духовитост, увек добро дође. Али, ако се може, сасвим једноставно скренути пажња неком лепом и убедљивом сликом, одмах је предочите, без даљих дилема. Читалац или гледалац ће се одмах загледати у њу.

Зато, бацимо поглед преко красна Мироча планине, а можемо слушати и пјесму јер је лепше грло у Милоша царско, јесте лепше него је у виле. Употпунимо призор лепом, убедљивом сликом два најпознатија српска јунака, Милоша и Марка. Загледајмо се у тако једноставну, а моћну песничку слику у којој побратими

Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна!

Од овог тренутка, од овог призора, када наше усхићење нараста, размишљајмо и гледајмо само у те наше добре коње у српској народној поезији. И сама грчка митологија била би сиромашнија без коња Пегаза, а једна од најбогатијих метафора садржана је у појму Тројански коњ. Можда ни Александра Великог не би било као таквог, да није јахао чувеног коња Букафала. Можда је римски император Калигула постао толико познат, захваљујући своме коњу Инцитату (Брзоноги) који није изгубио ниједну трку и који је постао једини коњ-сенатор у историји. Ни Серватесов Дон Кихот не би постао светски значајан роман, да се којим чудом лиши Расинанте, коња кога јаше главни јунак. Ако би у светском сликарству избрисали све коње, остала би велика пустош. Ако би са свих споменика у свету уклонили коње, па шта би остало!?

ГЕТЕ: У ПОРЕЂЕЊУ СА МАРКОВИМ ШАРЦЕМ СВИ СВЕТСКИ КОЊИ СУ ОБИЧНА ЖДРЕБАД!

Многе наше епске јунаке не можемо ни замислити без њихових коња. Они су, највећим делом постали чувени захваљујући коњима, али су и ти коњи постали славни захваљујући својим јунацима.

Шта би био Марко без Шарца, а шта Шарац без Марка? Велики Гете, импресиониран нашом народном поезијом, пеничком визијом коња и јунака, рекао је за Марковог Шарца: Сви светски коњи су, у односу на Марквог Шарца обична ждребад!

Познатије је како је Шарац опеван, него како је описан. У књизи Народна традиција у школи, Биљана Пекић, пишући о Шарцу, између осталог каже: Ниједан коњ му није утекао! Био је гиздав коњ, краљевског хода, витешког каса, а галопа вилинскога!

Све више личећи на свога господара, Шарац, макар у песми, поприма и неке људске особине. Чак је научио и вино пити!

Као да је нека судбина закључила да Марко не може живети без Шарца, нити Шарац без Марка, па су и живот заједно окончали у једном часу. Како песма каже, идући уз Урвину планину Поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити. Вила, у многим песмама Маркова посестрима, објашњава са планине:

Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути!“
Али Марко вили одговара:
Бјела вило, грло те бољело!
Како би се са Шарцем растао. .
Та од Шарца бољег коња нема!“

Кад је схватио судбинску неминовност, неизбежност смрти, Марко сабљом одсијеца главу свом Шарцу, свом највећем пријатељу – Да му Шарац Турком не допадне-пребија своју сабљу- Да се Турци њоме не поносе. И на крају, Марко према Шарцу, поступа хришћански, братски, као према човеку:

А кад Марко посијече Шарца.
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег брата Андрију!

Ако Марка и Милоша можемо посматрати и као симболе српског јунаштва и витештва, онда и њихове коње, Шарца и Ждралина, можемо убрајати међу коње-јунаке, односно међу коње-витезове. И један и други коњ су неодвојиви од својих господара у свим њиховим бојевима и долични су подвжништву најпознатијих српских јунака.

 ЖДРАЛИНОВА ПОГИБИЈА НА ГАЗИМЕСТАНУ

Према легенди, а и неким историјским индицијама, Ждралин потиче из Милошеве ергеле која се налазила у близини планине Цер, на месту где је некада био римски логор. То место се, ваљда по ергели, зове Коњуша. Милош је за себе изабрао Ждралина, коња који са њим дели витешку славу. Ждралин је по свему био супериоран коњ. Био је убедљиво највећи и највисочији коњ од свих у Косовском боју. Био је заштићен оклопом, па је Милош са њим лако продирао кроз турске редове.

Неки историчари тврде да Милош није на лукавство и превару стигао до Муратовог Шатора, него управо незустављивим јуришом. Турски историчари превару истичу у први план, како би умањили срамоту турске војске која није могла зауставити српске јунаке. После убиства Мурата, Милош се још дуго, заједно са Ждралином, борио са Турцима. Али, савладани умором, виђе Милош злу судбину црну, кад му Ждрале паде и посрну: Заједно су погинули на најславнијем и најтрагичнијем месту српске историје, на Газиместану!

ДАМЈАНОВ ЗЕЛЕНКО КАО ВОЈНИ ТАКТИЧАР

Један врисак, један јаук, једна туга, један бол, никада неће престати, никада неће престати. Све то је започео – Дамјанов Зеленко! То је, у народу, једна посебна и непрестана тужбалица за Косовом. Када су коњи браће Југовића, неким необјашњивим чудом, стигли пред дворе својих господара у Крушевац, постало је јасно шта је било на Косову. Према народној песми (Смрт Мајке Југовића) ноћни врисак Зеленка, Дамјанова љуба објашњава:

Нит је жедан пшенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је Дамјан њега научио,
До поноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати,
Пак он жали свога господара,
Што га није на себи донио!“

Дамјанов Зеленко потиче из царске коњушнице коју је основао цар Душан, а наследили Југовићи. Зеленко је био високо племенит коњ необичне интелигенције. Веровало се да разуме људски говор, дакле и команде свога господара. Разумео је и тактику борбе, па је често и сам маневрисао како је борбена позиција налагала.

О коњима браће Југовића оставила је запис монахиња из Љубостиње, Дамјанова удовица. Легенда каже да је Зеленко од туге вриштао годину дана, а последњи пут се чуо на Гочу, на Видов-дан, три године после славног и трагичног боја. Причало се да је, заједно са Зеленком, плакао и цели Крушевац.

ОНО ШТО ЈЕ СТРАХИН МЕЂУ ЈУНАЦИМА ТО ЈЕ ЂОГИН МЕЂУ КОЊИМА!

Задивљен јунаштвом и моралним витештвом Страхинића Бана, читајући народну песму о њему, заплакао је велики песник Гете.

Ваљда је и то довољно да се уверимо да је наш јунак заиста био неко (нетко)-а не било ко! А према јунаку-и коњ! Наспрам Страхин-бана и његов коњ Ђогин. Тог коња-јунака, још као ждрепца из царске коњушнице, као дар на венчању, поклонио је своме зету, његов таст Југ-Богдан.

Страхин Бан, заједно са Ђогином, није изгубио ниједан од својих многобројних мегдана. Обојица, можда и подједнако, заслужују славу, дивљење и поштовање. Ко је знао за Страхин-бана, знао је и за Ђогина.

У потрази за Влах-Алијом (исламизованим Младеном Моравцем), наш јунак наилази на свог бившег слугу(Стариша-Дервиша) који изриче суштинску истину и о коњу и о јунаку:

Страхин-бане, ти соколе Српски,
Твоме Ђогу и твоме јунаштву,
Свуд су броди ђегођ дођеш води!

Оно што је Страхин међу јунацима, и Ђогин је неко међу коњима! Колико само вештине, храбрости и неке посебне памети показује Ђогин у мегданима (Узмахује и главом и снагом, па у седло баца господара, Соко Ђого паде на кољена, изнад њега копље прелећело).

Легенда каже да је на Косову, показујући ахиловско јунаштво, Страхин-бан, смртно рањен у седлу, а Ђогим осетио злу судбину, па је мртвог господара донио у малену Бањску. Иста легенда тврди да је целу годину после битке, сваке зоре Ђогин у галопу трчао скраја на крај Газиместана. Можда је тако настављао неку своју битку, не признавајући пораз.

ДОРАТ  СЕ ЖРТВОВАО ЗА ГОСПОДАРА – ЂУРАЂОВОГ СИНА ИВАНА

Кад набрајамо неке коње из српске народне поезије, био би прави грех не поменути Дората, Дорина Ђурђа Сенковића, који је вичан боју и мегдану. Какво је то разумевање, колика је то љубав и поверење између коња и господара. Када остарели Ђурађ шаље свога сина Ивана коме нема ни шеснаест љета, као своју замену у мегдану са Агом од Рибника, опремајући Дора, он овако поступа:

Дору седла, испод гриве љуби:
Ао, Доро, моје добро драго,
Ја те шаљем с главом неразумном,
Са Иваном, са јединим сином,
Чувај, Доро моје чедо Иву!

У том мегдану Дорат показује своје велико искуство и вештине, али на крају бива посечен. Оставши без коња, без своје узданице, млађани Иван не губи храброст и веру у себе, па узвикује:

Ако си ме с коњем раставио,
Са сабљом ме раставио ниси,
Ево сабље родитеља мога,
Која ј дуго на мегдану била,
Посјекла је много турских глава,
Бог је добар, и данас ће твоју!

Тако је и било. Коњ се жртвовао за свога господара.

КУШЉО ЗАПЛАКАО КАД ЈЕ ПРЕПОЗНАО ГЛАС ЧУЧУК СТАНЕ

Можда у целој нашој епици нема дирљивијег дијалога између коња и јунака као у песми Иво Сенковић и Ага од Рибника. Много више знамо о Хајдук Вељку, о његовом ненадмашном јунаштву, него ли о његовом, исто толико заслужном коњу – Кушљи.

Песма се у неку руку огрешила о коња, можда и зато што је била толико исхићена Вељковим подвизима. Хајдук Вељко је овога коња задобио у неком боју са Турцима и одмах схватио да је прави мегданџија. Нису се растајали од 1807. године до Вељкове смрти 1813. Све своје многобројне мегдане и битке, Хајдук Вељко је добијао заједно са својим коњем Кушљом. Својим вештим маневрисањима у борби у борби, Кушља је толико пута спасио Вељкову главу.

Веровало се да Вељка, једноставно, ни сабља, ни зрно-неће, као да га штити нека невидљива сила. Никада није био рањен када је јахао Кушљу. Погинуо је једне ноћи, када је из своје Неготинске тврђаве, без коња Кушље, изашао да охрабри своје борце. Смртно га је погодило залутало зрно. Погинуо је без свога Кушље.

Судбина Вељковог коња је заиста дирљиво. Опет је запао у турске руке, а после неколико година, Вељкова удовица, Чучук Стана, препознала је остарелог и полуслепог Кушљу како вуче циганске таљиге у Видину. Када је зачуо и препознао њен глас, тихо је зарзао, или заплакао, свеједно.

Расплакала се и Чучук Стана, понудила Циганину десет дуката, да Кушља више не вуче таљиге и да га храни и тимари као што приличи коњ-јунаку.

ЈАБУЧИЛО МОГАО И ДА ПОЛЕТИ

Једини крилати кољ у нашој поезији је Јабучило Војводе Момчила. Коњ је сав у легенди, а Момчило у историји.

У дурмиторском језеру је по легенди живео крилати кољ, који је опасао бедевију Војводе Момчила, па је тако настао и Јабучило. Историјски је утврђено да је Војвода Момчила, за време Стевана Дечанског и његовог сина, цара Душана, учествовао у боју против Бугара, код Велбужда (Ћустендила), где је командовао једним делом српске лаке коњице.

Ово је само један кратки помен најпознатијих српских коња, без којих не би било ни наших великих јунака. Наша историја, или историја наше епике дугује достојну студију, књигу о нашим коњима без којих је наша прошлост необјашњива, а историја непотпуна.

Коњима-јунацима, једино се достојно одужила наша народна песма и наше гусле. А у народну песму се не улази без великих заслуга, низи гусле певају о онима који нису достојни славе и незаборава.

Милош Марковић/Гусле

Овај текст објављен је у 26. броју листа „Гусле“ који је публикован у децембру 2015. године.
Издавач часописа је Савез Гуслара Србије
Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције листа „Гусле“

Уколико желите да се претплатите на лист „Гусле“ или наручите неки од претходних бројева пријавите се на мејл savezguslarasrbije1994@gmail.com