КАКО СУ СЕ НЕКАДА СЛАВИЛЕ СЛАВЕ У МОМ СЕЛУ-Братислав Петровић
Чим нас јесен окује својим разнобојним бојама, поред радова у пољу на убирању летине и привршавању јесење сетве, почињу и славе. Са Света Петком почињу, а у мом крају тај дан многи зову и Пејчин дан. Док сам био дете, сматрао сам да је тај дан добио назив по мом прадеди Пејчи, но, није тако. Верујте ни сада не знам откуд тај назив. У време док смо славом одавали поштовање нашој породчној кућној светици, много пута је у дворишту био истоварен кукуруз, кога мајка и отац нису успели да ољуште и сместе на за то одређеним местима. Убрзо затим почињале су славе редом у селу. Најбројнија домаћинства су славиле Светог Аранђела и Светог Николу.
Пуно пута за Светог Аранђела би пао и снег, док, колико се сада сећем, за Светог Николу би по правилу увек био снег. Но, да се вратим, на нашу крсну славу Света Петку или Петковдан. Мајка би на неколико дана пре славе остављала све друге послове, и онда је чистила орахе, пасуљ и ужурбано сушила семенке од бундева у тепсији коју је стављала испод црног шпорета или на отвореним вратима рерне. Када би све те производе припремила, заједно смо одлазили у нашу сеоску продавницу.
Продавница је за оно време, при крају седме деценије двадесетог века, била сасвим солидно снабдевена. Било је у њој свачега. Од слаткиша: „шарених бомбона“, баш тако смо их звали, ратлука и карамела. Сећам се биле су и неке чоколадице у облику полумесеца, а увијене у жуту фолију. Ја сам их звао месец. Ти слаткиши су били стављени у стакленим боцама четвртастог облика налику великим теглама, чији су отоври били повијени према горе, како би продавац лакше могао да металном лопатицом у њима их захвати. Трговац их је мерио на вагицу. Поред тих слаткиша било је мањих чоколадица на којима је писало „Животињско царство“ и у свакој чоколадици је била сличица са по неком животињом. Ми, деца, смо сакупљали сличице, а са дуплим смо се мењали међусобно и тако правили своју колекцију.
Поред овога у прадивници је било све друге колонијалне робе за оно време. Шећера, соли, пиринча… Затим: ексера, клинаца за поткивање копитара, ланаца… А цео један зид продавнице је био прекривен рафовима на којима су биле смештене трубе разних штофова.
Иначе, тада није било расхладних витрина, тако да сухомеснатих производа није било у сеоским продавницама. Али је зато било конзерви. Конзерве месних нарезака, паштета и риба-сардина. Сећам се, а и сада, чини ми се да осећам укус месног нареска чија је кутија била жуте боје а на њој је писало „БЕК“. Никада после тога ни један нарезак није био тако укусан као тај. Конзерве би трговац ређао на рафу у облику пирамиде.
А што је најзанимљивије, тада се у продавницама, сеоским задругама, могло пазарити разменом пољопривредних производа. Е, у то време, цела слава се могла исфинансирати тако. Мајка је односила пуну торбу очишћених јатки ораха, торбу на силу осушених семенки од тикава и џак пасуља. Мене је обавезно водила када би ишла да пазари. У то време продавница је била једино место где су се људи из села окупљали. Ујутру, чим би свршили посао око стоке, носили су млеко на сеоској млекари и свраћали у продавницу да чују најновије новости из села. Потом би ишли на пољопривредне радове, а увече са првим мраком су опет скоро све одрасле мушке главе из села биле у њој. У то време се није пио алкохол у продавници. Пиво је почело срамежљиво да се појављује и то у шиљастим пивским флашама. Ове садашње пивске флаше су се појавиле тек на крају седамдесетих година. И без пијанчења људима је било пријатно седење. Било је ту разних прича и међусобних шала.
Од куће до продавнице мајка је на рамену доносила џак са пасуљем, а у руци је носила торбу са ораховим јаткама. Ја сам јој помагао и носио сам торбу са семенкама. За ту помоћ ми је куповала карамеле и обавезну конзерву месног нареска. Трговац би све то измерио на ваги, обрачунао цену, а потом за тај новац, мајка би пазарила потребштине које су јој биле потребне за славу. Прво би куповала листове обланци за колаче. А онда обавезно екстракте малина, кајсија… Они су били паковани у минијатурним стакленим бочицама четвртастог облика. Са тиме је отац правио од домаће ракије ликере за госте који су волели да их пију, а мајка је са тиме улепшавала укус колача. Обавезно би ми тада куповала и штоф за панталоне које је у то време шила једина сеоска кројачица госпа Роса из Кремне. Била је баш госпоствена за оно време. А ја сам је упамтио по јасном говору, који се доста разликовао од нашег локалног, кога није мењала до своје смрти. Удајом за официра ЈНА који је био родом из мог села је тако дошла да живи. Имала је шиваћу машину „Сингер“ и свима у селу је шила, ко је шта хтео. Када би све изпазарила, мајка ме је хватала за руку и са робом у џаку где је до малопре био пасуљ смо се враћали кући.
Као дете, наше славе се сећам у селу да је некако увек било блато у дворишту. Гости су долазили у каљавим опанцима које су дуго чистили и стругали испред басамака куће. Под соба је тада био од утабане земље. У то време није било изувања у кућама.
Отац би, баш на дан славе, рано устајао, клао би прасе, чистио га, а за то време је мајка припремала и ложила вурњу. Тада се месо није пекло у печењарама нити у рернама већ искључиво у вурњама које је свако сеоско домаћинство имало. Занимљиво је било то, да се поклопац вуњи, када се стави месо да се пече, мазао, да би добро дихтовао, свежом говеђом балегом.
Мајка би хлеб, али дан раније, обавезно месила и исто га пекла у вурњи. Поступак је био исти као и код печења меса. Поред вурње је обавезно стајала дрвена лопата на коју је мајка стављала умешено тесто за хлеб, лопату гурала у вурњу и спретним замахом и цимом у трену повлачила дрвену лопату а хлеб би остајао на ужареном поду од камена у вурњи. Касније, када би се хлеб опекао, све је већ било лакше. Лопата се гурала испод хлеба, „хватала“ га и износила и стављала на подужу дрвену даску, а затим га тако са том даском односила у кућу. Тај хлеб се гостима на столу сервиао изрезан у повеће кришке које су биле у плетеним корпицама од врбовог прућа. Укиснијег хлеба и печеног меса, верујте, нема без вурње.
Гостовало би се до касно у ноћ. Пила се ракија уз киселу туршију, сира и вурду. Обавезно би се сервирала пилећа супа и до ње су сви гости пили ракију. После супе би се ствљао кувани кисео купус са кокошињим месом, или па сарма и пуњене паприке. Тада би домаћин, мој отац, износио вино. Махом се пио рујни шиљер, јер до наше славе, бело вино није могло да стигне. Нама деци су давали слатко вино које би содом бикарбоном „пресицали“ да се не кисели. То нам је био сок. У време мог детињства пиво се није служило на славама.
Иначе, за славу се обавезно писмено позивало. Отац би у продавници куповао „Блок за скицирање“ са црвеним корицама у коцкицама и на листу би са једне стране писао име и презиме домаћина који се позива на славу, а са друге стране текст позивнице: „Молите се да ви и ваша породица сутра 27. октобра, дођене и увеличате моју крсну славу Света Петку.“ За славу се позивало дан раније. Е, то је био мој посао!
Волио сам да разносим позивнице по селу. Отац ми је давао упуте са које стране села да кренем, док ме мајка ушушкавала у топлу одећу и саветовала да се чувам сеоских керова. Позивани људи су били наши рођаци и пријатељи породице. Свуда где бих свратио да оставим позивницу био бих нечим дариван. Негде орасима, јабукама, крушкама, јајетом, вочкама (сушене шљиве), бомбонама… Са првим мраком би се враћао кући са пуним џеповима разних ђаконија. Мајка, јер је то био такав обичај, ми је давала да у џепу понесем и мрежу. Шта је мрежа? У то време није било пластичних кеса, но се носило у плетеним мрежама од југовинила. Биле су јако склопиве и незнатно су заузимале простор у џепу, као данас отприлика пластична кеса, а доста је могло у њој стати.
А сада мало сећање како смо одлазили на славу.
Наши рођаци и пријатељи су махом славили Светог Аранђела и Светог Николу. Одлазак на славу код рођака који су славили Светог Аранђела памтим по хладном и кишовитом времену. Некако у то време није било у мом крају Михољских лета. А дан Светог Николе, памтим по снегу. Струје у селу је било, а било је и уличне расвете, али су то биле обичне сијалице као за у собу, тако да од њих вајде много није било. А блата…Сачувј Боже. Е, тада су сеоски сокаци врвели од упаљених фењера. Свако ко је ишао на славу носио је са собом фењер којим је себи осветљавао пут, како би лакше савладао блато, или па ако је био снег, да лакше избегне сметове. И обвезно би се свако поштапао дрвеним штапом. Није толико због поштапања, колико да се одбрани од неког сеоског кера. Упаљени фењери и говор људи их је узнемиравао и време одласка на славу је пратио лавеж паса.
Повратак са славе је био на исти начин, али је тада многима пиће давало снагу и повећавало расположење, па се често чула песма,вриска и вика свуда по селу. Ми, деца, ако би био снег, смо код сваке бандере на којој је сијала шкикљава сијалица се „сликали“. Легли би у снег како би остављали обрисе наших тела са раширеним рукама. Мајке су викале за нама, а ми смо бежали од њих да не могу да нас стигну, ухвате и чврсто стисну уз њих. Кући смо се враћали мокрих ногу, руменог лица и промрзлих шака.
У то време на славама су посебно место заузимали старији људи. Махом су били сви Солунци. Тако смо звали оне који су ратовали у Балканским и Првом светском рату. Белих бркова и седе ретке косе, са огрубелим лицем су седели мудровали, а када би их пиће ухватило, почели би да се смеју и причају своје догодовштине из ратова. Памтим неког деда Стевчу… Јако ми је остао у сећању, Солунац, па деда Нацка… Нацко је био педантан старац, са уредним брковима повијеним на горе. Увек су почињали причу:
– Стево…! Сечаш ли се кад беомо….?
– Сечам Нацко…. А сечаш ли се у Солун….?
Сви гости су их пажљиво слушали, а деда Стевча је, сећам се, имао једну бритву која је од
употребе и оштрења била се изела и стала као игла за дуван. Њоме је дељао месо и мале и танке залогаје лагано жвакао ретким зубима. Када би видео да сви гледамо у његову бритву, детињасто би се насмејао и рекао:
– Овуј бритву, костурку, ми је дал мој деда, кад сам мобилисан дванајесту годин’… Од
т’г ју чувам… И сас њу очу да ме закопају овија моји!
Поред солунских ратника, били су на славама и рођаци и приајтељи а ратници из Другог рата, али они су ретко причали своје доживљаје. Село нам је било током рата на „погрешну“ страну, јер је било уточиште Видановићу, Борошу, Ланцару, Круму… Официрима Југословенске војске у отаџбини и њиховој војсци. Тек су се касније ’44. с јесени укључили у Титову војску, када су били мобилисани. Због тога су избегавали да причају. Тек по неки би, а то су били за разлику од Солунаца, људи у пуној снази, причао о нападу на Горажде. То Горажде сам напамет био научио… Тачно сам био знао где су Немци били, а где Усташе.
Тако ја памтим славе у мом селу у време мог детињства.
Братислав Петровић, Бела Паланка, на Св. Аранђела, 2014. године.