• Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми ,,ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледији, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосечне железнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.
Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до електроцентрала.
У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: ,,Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало ,,7 коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до две стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске ,,Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе запевао је: ,,Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени , свима осим мени – Ђурђевдан је! “
По доступним сведочењима, усташе су због песме Ђурђевдан затвориле шиберу на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло две хиљаде душа, а њих две стотине је преживело тортуру. Захваљујући преживелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио песму коју су певали заробљеници – ,,Ђурђевдан је“. Та песма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више светских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове песме. Сви смо сведоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо, за промену, почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Нека је вечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!

РТС