“ Гробови су вечне жизни двери,
кроз њих мора свак` смртни да прође,
благо оном ко у чистој вери,
из овога у нов живот пође!“

Да би се родио човјек мора изаћи из опне, а да би умро мора се у њу поново вратити. Даном васкрсења биће ослобођен зачараног круга.

Још је Јован Дучић у стиху закукао над горким српским плодовима – „И сад су нам гробља већа од градова“. Данас је и горе, наши „небески градови“ се пуне и множе, а ови живи, земаљски празне и убијају. Има ли нам пара у несрећи у свијету?!

Највећи српски град под земљом је Јасеновац, а Доња Градина његов „најнасељенији“ кварт; нека ми опросте мртви на овим поређењима, али горе од тога је све то заборавити. Озбиљне процјене стручних који не манипулишу политичким игрицама, кажу да је ту и више од милион душа. То је престоница мртвих Срба.
Други највећи град уснулих у Господу је усред Београда. У велеграду други велеград. Београдско Ново гробље примило је прах око 700 000 тијела.

Гробна капела једног краљевског ђенерала.

Прича о умрлим није нешто што треба избјегавати, сматрати мрачним, напротив. Латинска максима на којој се заснива један озбиљан дио медицине каже – „На мртвима уче живи.“ Заиста је тако. Без знања од мртвих сама медицина не би могла понудити много.

Наши уснули преци и данас нас могу подучити о нама самима, испричати нам чак нашу будућност, упозорити нас на пријетње које надолазе. Јер они и ми смо једно, у нама је њихова непрекинута генетска нит – кроз њу они и даље живе у нама. А гробови и повијест прошлих живота су само трагови искуства у времену, који нам служе да бисмо научили старе грешке, које се обично понављају.

Душа у загрљају ангела „на повратку свом старом путу.“

Тиме вођени, дакле да кроз њихове ( и наше) прошле животе и ми данас учимо и боље искористимо овај свој дио времена, кренули смо у посјету Новом гробљу у Београду. Ни ледена киша и оловно небо нису обесхрабрили једну симпатичну групу предвођену и ослоњену на сигурне руке са добро исплетеном информативном мрежом госпође Тамаре Огњевић.

Гробница армијског ђенерала, сердара Јанка Вукотића и његове кћери Василије. “ Да не бјеше Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану!“

Ново гробље у Београду, по одлуци тадашњег предсједника београдске општине др Владана Ђорђевића, измјештено је са Ташмајдана на један оцједити бријег, лијепо осунчан, на периферији тадашњег Београда. Иначе, Ташмајдан је древно београдско гробље, српско, касније и турско. По предању баш ту је Арнаутин Синан заложио ломачу за Светог Саву Српског.

Стеван Стојановић Мокрањац, српски композитор и музички педагог, заслужан за увођење српског националног духа у умјетничку музику.

А Владан Ђорђевић је једна велика и врло успјешна прича. Био је по професији љекар, први српски хирург! Иначе он је по поријеклу српски Цинцарин или како та стара заједница себе зове Арман. Цинцари су балкански крипто-народ тј. народ који се намјерно, врло успјешно уградио у постојеће националне државе Балкана и кроз високе положаје у њима кључно утицао на њихове судбине и изборе. Тај процес цинцарске добровољене асимилације кренуо је са пропашћу њихове непризнате кнежевине крајем 18.в. на простору данашње сјеверне Албаније.

Гробна капела Велимира Михаила Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића и једне Њемице. Био је велики српски добротвор и задужбинар.

Српску савремену историју су креирали, а и данас на њу врло утичу Армани, Цинцари. Свакако они су и искрени Срби.

Др Владан Ђорђевић на свом земљишту, које поклања Београду, 1886.г. заснива планску, уређену површину за укоп грађана престонице.

Данас је то београдска знаменитост за себе; највећа збирка скулпторских дјела на отвореном, галерија националне погребне умјетности, српски мали Пантеон у коме почивају бројни знаменити и народносно заслужни Срби.

Војвода Живојин Мишић Животни пут од 13. дјетета оца и мајке до највећег војсковође Великог рата и побједоносног стратега Српске краљевске војске.

Београдско Ново гробље препознато је и као културно добро Европе, па је од скоро уврштено и на туристичку стазу гробаља Европе која чувају дух времена и културни биљег једног народа.

Независно од групе, посебно сам се занимао за знамените Херцеговце који почивају овдје. Посјетио сам гробове двојице великих и заслужних, а именом једног сам био дарован љепотом случајности.

И да, сваки прави Београђанин, који се не задовољава просјечним укусима, обавезно ће вам препоручити да када пожелите пријатан мир и релаксирајућу тишине, на примјер за читање по лијепом дану испод дрвета, то нађете у сјеновитим алејама Новог гробља окружени скулптурама, херојима, великим животним причама, цијелом епопејом и драмом једног народа.

Највећи добротвор београдског Универзитета до данас. Велики задужбинар српског народа и свог родног Требиња. Засадио је први ружичњак у Београду, а требињској Саборној цркви поклонио је звона. Лука Ћеловић Требињац

Ново гробље у Београду није капија у Хад – то је велики амфитеатар живота у коме најбољи и дјелима провјерени преци приповједају о нама. Ако их будемо чули можда и ми дочекамо да нам градови живих буду већи од гробнијех поља. Дај Боже!

Вођа Херцеговачког устанке 1875.г. војвода Михајло Мићо Љубибратић. Мићо Љубибратић је уредио први превод Курана на српски језик, на ћириличном писму. Стручни кажу да је то до данас један од најљепших превода Курана на српски језик. “ Измирење с мухамеданцима српске народности моја је мисао на којој радим још од 1861. године.“ – Мићо Љубибратић

Гробница Матије Бана, српског књижевника, професора Лицеја, политичара и дипломате. Једног од најпознатијих представника дубровачких Срба католичке вјере. Овдје је сахрањена и кћерка Матије Бана, Полексија Тодоровић Бан, прва српска сликарка религиозне тематике.

Гробница Петра Кочића српског пјесника, писца и политичара. “ Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.“

Гробна капела војводе Радомира Путника увијек је закићена свјежим цвијећем. Он је закитио Србију слободом, чашћу и несаломивом вјером у њену снагу.

На гробу Милунке Савић, затекли смо госпођу Душанку Станић. Донијела је свјеже цвијеће и воштане свијеће за најодликованију жену ратницу у историји ратовања! Французи су је назвали Орлеанка од Србије. Док српски народ памти Милунку Савић и Василију Вукотић његов однос према жени биће као према хероини која или рађа хероја или се бори као херој.

Николај Петрович Краснов Овај архитекта руског царског двора који је пред прогоном Октобарске револуције, заједно са још 90 000 Бијелих Руса, уточиште пронашао у Краљевини Југославији, својим архитектонским дјелима открио нам је и поклонио лице академског, просвјећеног и монархистички узвишеног Београда.

Први споменик Белим Русима – руској царској војсци, подигнут је у Београду. Архангел Михаило убија мачем змију лажи и пресјеца ланце ропства. Идентична композиција налази се на споменику српској ослободилачкој војсци у средишту Требиња.

Спомен-костурница српској побједничкој војсци у Првом великом рату. Српски војник у опанцима поразио је три царевине, остајући вјеран своме Тројству – Краљу, српском народу и Православној вјери.

Прва жена са докторском дисертацијом на београдском Филозофском факултету. Књижевница, историчарка филозофије, преводилац, професорка Универзитета у Београду. Др Аница Савић Ребац

Ово нисам знао до посјете Новом гробљу. А онда ми је нека добра сила очи навела на списак у камену уписаних на зиду гробљанске цркве Св. Николе. Тамо је било уписано име мученика, столачког православног свештеника Душана Благоја из Херцеговине. Отац Благоје рођен је у Чапљини 1909., а служио је у Стоцу. Ту је дочекао и Други свјетски рат. Усташе су га заробиле и са многим столачким Србима звјерски мучили и убили на Видовдан 1941. Запамћено је да су те године Срби клани на Видовом пољу, испод града Светог Вида на Видовдан у Херцеговини. Прота Душан Благоје са цијелим црквеним хором столачке православне цркве бачен је у јаму Ржани до између Стоца и Љубиња. Кости мученика сахрањене су у спомен-костурницу у Величанима у Поповом пољу. Прота Душан Благоје уписан је као велики добротвор цркве Св. Николе на Новом гробљу у Београду. Покој му и слава!

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина