•  Шта је за мене други човек? Мој узлет у висине и пад у бездан, у зависности од тога како се ја поставим према њему, па макар то био и мој непријатељ. Без другога нема радости, али он може да постане и пакао када потценимо његову важност, када помислимо да смо најважнији сами себи и да је битно само да испунимо своје прохтеве и циљеве, без обзира на друге људе и њихову добробит, навео је владика Григорије у ауторском тексту за НИН, а који преносимо у целости.

Фото: Трифко Ћоровић

Ови празнични дани, у којима нас обасјава свјетлост Христовог васкрсења, сваки пут нас изнова подсете на чињеницу колико је други важан за нас, то јест колико је битна наша заједница и однос постојања с другим људима.

И сами празници, било да их обележавамо и прослављамо као верници или само како бисмо поштовали традицију и обичаје, своју пуноћу добијају тек у заједници с другима. Наиме, уколико их силом прилика дочекујемо сами – осећај празнине и самоће биће толико снажан и свепрожимајући да никакав сјај, богатство или луксуз у таквим тренуцима неће моћи да надоместе одсуство оних којих нема, а ми бисмо желели да буду ту, поред нас.

Ово је свакако само један пример, али сасвим довољан да се присетимо истине колико је за нас важан други, уз којег се радост умножава, а терет туге постаје лакши и подношљивији. Управо стога бисмо искуство живота који искључује другога могли упоредити с боравком у мрачној, хладној и пустој пећини, у којој не чујемо ништа сем празног одјека сопственог гласа, који само повећа наш страх и свест о одсуству другог људског бића.

Без другога, како видимо, нема радости сусрета и пуноће живота, али други исто тако може да постане/буде мој пакао. Када и зашто други постаје мој пакао? Одговор је једноставан – онда када потценимо улогу или важност другог човека у нашем животу. Онда када помислимо, па у складу с тим и деламо, да смо најважнији сами себи и да је битно само то да је нама добро и удобно у кожи у којој смо и у свету у којем живимо, те да је важно једино то да испунимо своје прохтеве и циљеве, без обзира на друге људе и њихову добробит.

Имајући све претходно на уму, можемо закључити, између осталог, да супротност самољубивом живљењу јесте постојање и брига за друге/ближње, што је – парадоксално најдубљи облик бриге за себе, будући да никога не смемо ниподаштавати како би и нама или неком нашем било добро.

Христос је, примера ради, свој земаљски живот започео и завршио ради других. Све у свему, ми не постојимо ако нисмо у односу са другим људима и ма шта чинили – то чињење узрочно-последично утиче на све око нас, а тиме и на нас саме. Истина је заправо да нас никада самоугађање и подилажење сопственом егу неће учинити срећним као што ће то учинити љубав, пажња и брига другог биц́а за нас, али и нас за њега.

Једном приликом разговарао сам с човеком који је провео живот у похлепи и у стицању богатства на неправедан начин. Међутим, оно што ми је испричао на крају своје изненадне исповести било је најстрашније – тврдио је, наиме, да му његова рођена деца апсолутно ништа не значе, чак да су му досадна.

Било је очигледно да су похлепа и саможивост учиниле да он, заборавивши на све и газећи друге, изгуби и сам себе и своје ближње, који су му постали нека врста пакла. Неколико месеци након тог нашег разговора прочитао сам у новинама да је убијен. Сећам се да сам се тада с језом опоменуо следећих Христових речи: „Не бојте се оних који могу убити тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10,28).

Заметак таквог понашања можемо приметити већ у дечијем узрасту. Тако увек постоје они који још у раном добу радо и с уживањем малтретирају слабијег и немоћнијег од себе. И већ тада се могу препознати будући тирани. Но, тада још има наде за преображај, али истинска трагедија ће наступити ако се тај мали тиранин развије у још опаснијег кад постане зрео човек

Вероватно је у наше доба најдубље и најоригиналније о сапостојању са другим промишљао Емануел Левинас, који бригу за другога сматра основним знаком наше људскости. Левинас, филозоф утемељен на Библији, али са искуством преживљеног нацистичког логора, у свом промишљању о датој теми наглашава да сапостојати значи, у ствари, постати добровољни „талац“ другог људског биц́а. То, по Левинасовом мишљењу, подразумева константни однос одговорности према другоме. Можда стога они који нец́е да брину о другоме некако по инерцији прелазе из позиције таоца у позицију „тлачитеља“ и „робовласника“, који одбацује своју одговорност за другог човека.

Заметак таквог понашања можемо приметити већ у дечијем узрасту. Тако увек постоје они који још у раном добу радо и с уживањем малтретирају слабијег и немоћнијег од себе. И већ тада се могу препознати будући тирани. Но, тада још има наде за преображај, али истинска трагедија ће наступити ако се тај мали тиранин развије у још опаснијег кад постане зрео човек.

Тиране око себе и у себи лако ћемо препознати – они се баве потирањем и негирањем другог бића, а потирање других јесте исто што и потирање људскости, што подразумева разбијање, односно дезинтеграцију наше личности. Зато верујем да су од физичке смрти далеко теже оне смрти које настају када једно биће одбаци друго. Из простог разлога што ћемо одбацивањем или потирањем унесрећити другог човека (а све што је изграђено на темељу туђе несреће када-тад ће стати наш камен спотицања и наш крст), којег ћемо, уз то, небригом учинити нашим непријатељем.

Овде се, међутим, намец́е и једно друго питање. Како се супротставити тирјанству? Можда је тим поводом умесно сетити се Платона, који на једном месту пише да оно што изазива страх код људи није смрт, него мисао да нисмо били праведни. А већ поменути Левинас говори о томе да врхунска одговорност води до стављања себе на место другог, па чак све до „примања коначног дара умирања за другог“.

Човек, дакле, ако жели да постане личност, треба да изгради однос сапостојања и одговорности за друге. А то је једино могуће ако се, попут Христа, определи за пут само(по)жртвовања, то јест жртвене љубави. Његово страдање на крсту завршава се тријумфом не само над његовим тиранима него над тирјанством уопште. Он тиме уводи нови принцип у овај свет, у којем није више узвишено жртвовати друге него себе ради других. Само је из једне такве жртве могло произаћи неписано, али златно правило по којем је љубав служење другоме, а не ниподаштавање и успостављање контроле над њим.

Шта је онда, на концу, за мене други човек? Он је мој рај и мој пакао, мој узлет у висине и пад у бездан, у зависности од тога како се ја поставим према њему, па макар то био и мој непријатељ.

Владика Григорије, епископ дизелдорфски и целе Немачке

(НИН)