Фотографија преузета са СПЦО Чапљина

Пеђа Ристић решио је једини на пријемном задатак из математике. А=Б. Једноставно написао Б=А. Аксиоме знаш или не знаш, имаш генетски код за то или немаш. То ти је виша ствар, изнад логике. Тако се дешава све. Природа је све. И Бог је све.

Само градити, то је једини одговор на рушења – каже, пошто сазна да су неки храмови које је градио у ратовима разваљени. У Пребиловцима – дакле, срећшемо се кроз атоме и форме Храма. Биће то литургијко општежиће – кроз чије облике су Творци присутни.

Погледам горе у свод – проструји свежина као да неко пролепрша плахтом на ветру у сунчан дан. Човек живи од наговештаја, од онога што се назире и не каже јасно – него пали жишку и тера да тражи.

У дубоким џеповима света постоје таква места у којима човек губи дах. Удахнеш, и густо време, око кога се кују многе теоријске завере, време – вечност, обмота човека; и нема места за неверицу. Скривена од сваког магистралном пута, та места, одиста живе своју безвременост. Знам, таква места.

Јутро у Пребиловцима, мирише јаром већ од свитања. Ваздух који удишеш, густ је. Ветар, или некаква друга сила, као да држи, растресито, али тешко лето, у приправности, увек наравно да те распамети. Пуни су нам нарамци, некаквог живота, из небеса. Из хајдучке траве, смиља, кадуље. Из тишине. Идемо тесним путем. Суве траве и густе крошње, самоникле смокве, и кактуси; зрикавци и шеве; лептири и змије. Шуште. Склањају се. И путоводе.

Густ је заборав нарастао. Густ је страх закрчио. Шикља. И мами.

У Пребиловцима, месеца августа, бива увек тако. Беле се небеса, и чује језа. Од шушња у лијесци. Од хука сове. Од гуштерова. И змија што обилазе камене шупље вратнице.
У августу од светлости све титра.

Ту у једном кутку обраслом дивљакама као издвојено одељење, још стоје темељи, неки дувари и окна – кроз њих се провлаче сенке, ноћ леже и почива – уместо крова, изјутра роса умије зараслу стазу, лептирови слећу на самоникле цветове и сунце огреје праг и кућну површ – тако је од давног Илиндана; нема никог да обнови кућу Трифка Ћирића. Ту се човек распадне. Срушио би се у некошену траву, под грање одивљалог воћа,а не сме – пречи га нешто, не само страх од змија. Све је набујало од живота – посејани су људи као семе.

Неко као да каже, ту је била љуљашка. И јасно се чују дани, овде, у времену што се разломило као нар. У крошњама осенченом, пуном тешких мириса: мора које се не види, снега који не пада, киша што густо плаве сећања, и благих ветрова .

Трифко Ћирић – својим рукама прави љуљашку за своје ћерке – пребацује уже, веже чворове и намешта издељну даску за седење – потом се ту зашарени серџадица да дрвени рубови не жуљају. Заљуља их и благослови. Живот се у њима недри и зри.

Ево, сад, кад привежемо ову љуљашку, гле, и подвикнемо, ехххеј, летићеш до неба.

Ево, сад, кад ову љуљашку, хитнемо, гле, и гране ће с тобом, у небеса.

Ево, сад, само да киша отече, куд јој је пут, заљуљаћу те, високо, до облака.

Ево сад, само да вјетар умине, заљуљаћу те, до планине.

Ево, сад, чек, само да се одморим, од пута, љуљнућу те, петама ћеш звијезде.

Ево, сад, сад ћу, не бери бригу, јес, право ћеш у сунце.

Ево, ево, да раздријешим вреће, јес, блага, па ћемо се љуљати. Заједно, јес. Полако.

Ево, ево, не могу брже, љуљнућу те, ко тица да полетиш!

Ево, сад, сад ћу, јес, полако, ко лептир, ко бубамара, тако ћемо!

Тако Трифко Ћирић, својим ћеркама. Стана. Јока. Дара. Сава. Радојка. Стоја. Славојка. Неђа. Ангелина. Држале су чврсто конопац љуљашке, задржавале дах, и летеле.

Стоји Трифко, сад – у сржи времена, и у наручју држи Слободана. Двадесет и три године после Станиног рођења. Лето је, трогодишњи дечак, још увек зна само топлину испод мајчине блузе и очевог образа. Није још био на љуљашци. Тако ће их наћи, ту на косини испод Ћирћа чардака: њих двојицу, у травама. И кућа пуна чељади – замукне у врелини августа.

Проспе се сок људског нара – заледи се свет.

Све је то видео и чуо Пеђа, неимар – још у оно време кад се о томе није говорило. Каже, благодатни огањ овде ће се једном уждити.

Весна Капор
(из рукописа)