Српска православна црква 27. децембра по црквеном, старојулијанском календару (9. јануара по грегоријанском) прославља Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника лозе Немањића.

Свети Стефан био је Јеврејин и рођак апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Зато је и прозван архиђаконом.

Својом вером чинио је многа чудеса међу људима, а својим противницима Јеврејима супротстављао се мудрошћу и силом Светог Духа. Оптужен је да је хулио на Бога и на Мојсија, а уз помоћ лажних сведока и осуђен.

Светитељ се, озарен својом вером, обратио народу и говорио о многим доброчинствима која је Бог учинио народу Израиља и назвао их издајницима и крвницима Христовим.

Убрзо после тога извели су га из града и каменовали. Међу мучитељима налазио се и његов рођак Савле, касније апостол Павле.

Стефанову мученичку погибију гледала је са неког удаљеног места и Пресвета Богородица са Светим Јованом Богословом и усрдно се молила Богу за овог страдалника истине и вере.

Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомученик.

Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил.

Свети Стефан се увек слави 9. јануара, трећег дана Божића и једна је од већих слава у нашем народу.

У Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији је да се тог дана износи божићна слама из куће, али тихо да се не „отера Божић“, јер слава св. Стефана пада у други дан по најрадоснијем хришћанском празнику.

Слама се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво помете и сакупи, а потом оставља у шталу, воћњак или међу пчеле, да појача род или напредак.

У Војводини је традиција да сламу износе жене, тихо, да се не би чуло како одлази Божић. Оне метлу којом је божићна слама пометена, не користе током године, већ ради здравља чувају.

Славски колач за Стевањдан меси се дан пре славе, и украшава се фигурицама птица, жита, грожђа, буренцима, књигом итд.

Износи се на већ обогаћен сто са сувим воћем, орасима, медом, јабукама и наранџама а затим посвећује и сече или ломи, већ прам локалним обичајима).

За ову славу, шаљиво кажу да је држе шкртице, јер сити гости после Божићног славља, тешко да могу много да поједу и попију.

Ипак, за ову као и за све славе слављене на тлу Србије најважније је да домаћин на сто изнесе славски колач, да на трпези уз иконицу свеца – Светог Стефана, гори славска свећа и да у домаћинову кућу дођу његови најближи – родбина, кумови, блиски пријатељи. Без њих, ништа од наведеног нема смисла.

У шумадијским селима се на Стевањдан „полазе шљиве“. Домаћин са секиром одлази у воћњак да „посече неродно“. Узмахне секиром, али неко ко је с њим га одврати од сече говорећи да не сече јер „родиће ове године“. Затим се стави благородна слама у ракље сваког стабла које је „подбацило“.