Раде Р. Лаловић је за портал Слободна Херцеговина приредио и сабрао свечане и отаџбинске пјесме српског народа 

ХИМНА СВЕТОМ САВИ

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где нaш српски пастир
Сава.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело српство слави славу
Свогa oца Светог Саву.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље Благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби,
С мора и Дунава,
К небу главе подигните
Тамо Саву угледајте:
Саву СРПСКУ славу,
Пред престолом
Творца!

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,

Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
у ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
и за њих се Богу моли.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

 

Алекса Шантић

ХИМНА СРПСКОГ ПРОСВЈЕТНОГ И КУЛТУРНОГ ДРУШТВА  „ПРОСВЈЕТА“

Подигнимо зубље свете –
Нек озаре свод Балкана,
Нек пламења златна лете
Од Тимока до Јадрана!

Свуда гдје се магла своди
Нек свјетиљке живо горе!
Сјај Просвјете нек нас води
Милом часу српске зоре!

Омладино, прени, лети, –
У те гледа народ цио;
Ти му славе ловор сплети,
Он ти вјечни помен био!

Подигнимо зубље свете –
Нек озаре свод Балкана,
Нек пламења златна лете
Од Тимока до Јадрана!

 

Доситеј Обрадовић

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Славеносрпски  (оригинал)

Востани, Сербије! Востани, царице!
И дај чадом твојим видет твоје лице!
Обрати сердца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздвигни твоју царску главу горе
Да те опет позна и земља и море
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Теби сад помаже небесна воља,
И сад ти се показује судбина боља,
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.

Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Превод на српски (савремени) језик

Устани Србијо! Устани царице!
И дај чеду својем да види твоје лице.
Обрати њихова срца и очи на себе,
И дај да и они чују слатке твоје гласе.

Устани Србијо!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Србе разбуди!

Ти подигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, као призор Данице.

Устани Србијо!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Србе разбуди!

Теби сад помаже и небеска воља
И сад ти се показује и судбина боља.
Сви ближњи твоји теби добро желе
И далеки се народи твоме добру веселе.

Устани Србијо!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Србе разбуди!

 

Лука Сарић

ОЈ СРБИЈО МИЛА МАТИ

Оригинална верзија из 1860.

Ој Србијо, мила мати!
Увек ћу те тако звати.
Мила земљо, мили доме,
На крилу ћу свагда твоме
Срећно живит’ к’ о у рају,
Где милине вечно трају.
У теби је оно све,
За чим моје срце мре.

Кроз дубраве твоје лесне
Веселе ћу певат’ песне,
Кристал-воду твоју пити,
Теби вечно веран бити,
Живот и крв моју дати
Све за тебе, мила мати.
Ти си мени земни рај,
У ком љупки цвета мај.

Волим прости пастир бити
И у теби све живити,
Нег у туђој земљи, мати,
Царска блага уживати,
Ти си душе моје живот,
Ти блаженства земни кивот.
У теби ћу срећно тек
Проводити кратак век.

На част цару силно царство
И његово господарство,
Ти си мени најмилија.
Моје сунце у теб’ сија;
Јер у теби срце болно
Осећа се задовољно.
На криоцу само твом
Утеха је срцу мом.

Трпила си, страдала си,
Тешки су ти били часи
Због кривице деце твоје,
Која љубав мајке своје
Несмислено погазише
И тешко те увредише.
Над разумом гадна страст
Безумијем оте власт.

Прости деци, мати мила,
Што су тебе увредила;
Престан’ горке сузе лити,
Деца ће се поправити,
Јер признају грехе тешке
И кају се за погрешке.
Живот и крв даће сви
Да се опет дигнеш ти.

О, дижи се мати мила,
Да нам будеш што си била;
Јер си дуго робовала,
Дуго сузе проливала,
Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
Куцнуо је мати час,
Да се чује и твој глас.

Скраћена верзија из 1909.
Скратио  Драгомир Брзак

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.

Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.

Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу свагда твом
Утеха је срцу мом.

 

Јован  Ђорђевић

БОЖЕ ПРАВДЕ

Ово је свесрпска народна химна и химна Републике Србије

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,

чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
благослови Србу село
поље, њиву, грâд и дом!

Кад наступе борбе дани
к’ победи му води ход
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани
петвековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род

 

Младен Матовић

МОЈА РЕПУБЛИКА

-Химна Републике Српске-

Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Горд и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Горд и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска

 

Младен  Матовић

ЗАВЈЕТ  РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Иза рјека, гора, далеко од мора,
једна земља уснула.
Усред златних поља ту је радост моја
где се слава прославља.
Од давнина ту је наша дједовина,
једна једина.

За тебе, мати поносна
на овај дан завјет дајем ја –
Бићу ту, најдража, довјека
остаћу с браћом, сестрама.
Буди спокојна,
теби завјет дајемо довјека.

Иза рјека, гора, далеко од мора,
моја земља буди се.
Усред златних поља ту је душа моја
гдје је старо огњиште.
Од давнина ту је наша дједовина,
једна једина.

За тебе, мати поносна
на овај дан завјет дајем ја –
Бићу ту, најдража, довјека
остаћу с браћом, сестрама.
Буди спокојна,
теби завјет дајемо довјека

ОЈ ЈУНАШТВА СВЈЕТЛА ЗОРО

„Ој, јунаштва свијетла зоро ој!“  је стара народна пјесма из Црне Горе.  Забиљежена  је  1863. године и код многих је прихваћена као народна црногорска химна. Њеним прилагођавањем и најразличитијим допунама настајало је више  верзија црногорских химни све до данас.

Ој, јунаштва свјетла зоро ој!
Мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима ој!
Разби сила душманима.

Једина си за слободу ој!
Ти остала српском роду.
Дат’ ће Бог и света Мати ој!
Да се једном све поврати.

 

Никола Петровић Његош

ПОХВАЛА  ЗЕТИ

из дјела  Балканска царица-

Што год је Српство имало славно,
Имало свето, имало главно,
Није ли Зета то одњихала ?
Зета је Српство све основала!
На зетској њиви никло је прво
Српских владара владарско дрво!
Од Владимира па до Ивана
Све што је Срба и српских страна
У хлад је чудног дрвета било
И коло српског јединства вило!
Јунаке, војводе, краљеве, бане,
Цареве наше, наше жупане,
Свеце, књажеве и државнике,
Законодавце и свештенике –
Све Српству Зета дала је мила,
Зета је легло српскијех сила!

 

(Ђорђе Маринковић – највјероватнији аутор)

ТАМО ДАЛЕКО

Тамо далеко, далеко од мора,
Тамо је село моје, тамо је Србија.
Тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
Тамо је српској војсци једини био пут.
Тамо је српској војсци једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,
Тамо су животе дали заједно отац и син.
Тамо су животе дали заједно отац и син.

Тамо где тиха путује Морава,
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.

Тамо где Тимок поздравља Вељков град,
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
Али сам поносно клиц’о, Живела Србија!
Али сам поносно клиц’о, Живела Србија!

 

Милоје Поповић

МАРШ НА ДРИНУ

У бој крените јунаци сви
Кренте и не жалте живот свој
Цер нек види строј, Цер нек чује бој
А река Дрина,
Славу, храброст и јуначку руку српског сина.

Пој, пој, Дрино водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј који је пун огња, силе, снаге,
протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев’о се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.

 

Јован Дучић  

AVE  SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека

Ђура Јакшић

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови –
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?… Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати…
Ал’ један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!..

 

Алекса Шантић

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

Алекса Шантић

МОЈЕ СРПСТВО

Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв’јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј’ соколу крш и ст’јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј’ лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори…

Сви облаци да с’ развију – срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит’ га срцу неће!

Да с’ њега горда сила дигне, демон… онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!

 

Добрица Ерић

ОТАЏБИНА ЈЕ НАША ОЧЕВИНА

Отаџбина је наша очевина.
Отаџбина је наша дедовина.
Отаџбина је свака чаша вина
којом наздрављамо нашим очевима,
дедовима, прадедовима чукумдедовима!

А очевина је све оно
што су нашим очевима оставили преци
брдо, поље, река, шума, црква, звоно
и што ми морамо оставити нашој деци.

Преци су родитељи наших родитеља.
Они су сачували ову родну груду
и њина је највећа и посљедња жеља
да им гробови увек у Отаџбини буду.

Отаџбина  је авлија по којој трчимо.
Отаџбина је кућа у којој живимо.
Отаџбина је школа у којој учимо
да волимо Отаџбину, да јој се дивимо
и да је својим загрљајем уобручујемо.

Отаџбина је црква са насликаним свецима
и анђелчићима што лете кроз тишину.
У цркву идемо недељом и о празницима
да се огледнемо на сребрном путиру,
да оросимо душе у тамјану и вину
и да захвалимо Богу и прецима
што су нам дали овако лепу Отаџбину.

Волим отаџбину од земље до неба.
Она је мајка и мени и мами и тати.
За њу живимо али ако затреба
за њу морамо и свој живот дати.

Приредио:  Раде Р. Лаловић