• Војвода Марко Миљанов Поповић је оставио јединствену дефиницију чојства и јунаштва код Срба и народа са простора Балкана, која гласи: „Јунаштво је када себе браниш од другога, а чојство кад другога браниш од себе“.

Пише: Горан Киковић, историчар

Често се поносимо нашим прецима, дичимо се њиховим медаљама, а онда схватимо колико су нам огромно велико бреме моралности и части оставили. Просто се данашњи потомак уплаши кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од прије сто година.

С времена на вријеме се питам, на шта овако расрбљени и разбијени личимо када се погледамо у огледалу старих слика спрам наших великих предака, уз неизбјежни понос да су такви јунаци живјели. А било их је таквих, потврђује опет Марко Миљанов написавши: „Драги брате Србине, да си имȃ прилике и да си гледȃ јунаке, које сам ја гледȃ, неби ти дало срце мира доклен се не би озвâ јунацима који весело мру за своје и свија нас право…“

Иако не можемо да се препознамо у ликовима наших предака, нема мјеста очајању. Нијесу ни они у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умијемо, не успоставимо високе вриједности на које смо заборавили.

Ево једног примјера чојстава из Великог рата (Првог свјетског рата 1914-1918) којег су Срби водили против Аустроугарске:

„Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије у Београду. Послије битке српска војска је сахранила жртве са обје стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове кћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

‘Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.

Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части.

У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот’.

Послије неког времена стигао је одговор од госпођице Шмит:

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљујуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене српске војске, која је достојна сваког дивљења“.

Било је увијек оваквих и сличних примјера чојства и јунаштва, учила нас је историја, која је данас на удару поготову на Балкану. А одакле је то дошло? Доласком комуниста доживљавамо, за неупоредиво краћи период, највероватније и највећи ударац на сопствену историју, њеним поновним мијењањем. Па смо тако својевремено у хронолошким комунистичким часописима могли прочитати и изјаву једног од водећих људи у држави комунисте Милована Ђиласа, који је оставио реченицу која нам је данас сасвим довољна за одговор на постављено питање, а он је вјеровали или не рекао: „Историчари не треба само да записују и бјележе историју, већ треба и да је мијењају“.

Чувамо историју, традицију и хероје! Слава нашим великим прецима, јунацима ослобођења и уједињења до 1918. године!