• Црква Светог Илије на гребену Илиница изнад села Жвиње (два сата хода узбрдо од излаза из Игала према Њивицама) подигнута је око 1600. године, мада предање вели да је много старија (помиње се у архивској грађи 1440). Налази се на самој граничној линији између Црне Горе и Хрватске, на врху брда (450 м надморске висине), са предивним погледом како на Боку (Херцегновска ривијера, Топаљски и Тиватски залив, полуострво Луштица), тако и на Конавле. Припада епархији Захумско-херцеговачкој и приморској, парохији Суторинско-крушевичкој…

Сведочанства о овој цркви су ретка.

Прото Шпиро Лучић је писао: „Између свијех цркава у парохији Суторинској, овдашњи народ највишу важност одаје цркви Св. пророка Илије која се налази на високом брду. И само се мјесто ђе је црква прозвало црквенијем именом Илин-врх. Суторинско брдо Осоје све је покривено малом ситном кржљавом шумом – плаником, чесмином, ресином, зелеником итд, те у свему брду нема ниђе да се види великога дрвета, пошто је све дивја шума, а народ вели да у Осоју и не може никако велико дрво нарасти. А на Илин-врх око саме цркве има велике, све што је порасла од дивје шуме. Кад би народ запито – видите како може код цркве велика шума нарасти, тако би могла и по свему брду, они одговарају да је место свето око цркве па нуђе може расти. Али заиста свето и јест – кад човјек дође код ње нека га изванредна милина и крепост живота обузме. Прича народ да је некаква чобаница чувајући стоку крај Илине цркве нашла свету руку од чељадета до лакта веле. Сиђела је на камен и прела, те јој из руке пани вретено и упани под једну гробну поклопницу, она завуци руку да извади вретено кад тамо извадила свету руку од чељадета и веле да је неђе однијела у намастир не зна се ђе је. И још народ прича о гори на Илин-врх да су од прије стари сјекли држала оја и ралица за рала и однијели би дома да то раде, кад у јутру веле да би та дрва сама отишла на оно мјесто окле су се посјекла, те тако, због тога народна вјеровања, неће нико од овдашњијех становника за живу главу да ниједну палицу дрва однесе са Илина-врха, те како које дрво пада тако само и труне. Црква је сасвијем мала. Може бити има да се поправљала једно 60 година, како стари причају. Око ње је велика шума да се од шуме не може виђети црква. То је свједочанство како може и дивја гора узрасти велика кад се кроз много времена не сијече! Поменута је црква изложена на лијепоме погледу на све четири стране, а за највише на Јадранско море и Бокељски залив, на Дубровник, Котор, Бар, Ловћен. Красан је поглед, а када је чисто љетошње јутро у прасак зоре може се са Илина-врха са дурбином виђети и обала Пуље преко Јадранскога мора. Ко једном дође на Илин-врх, јопет га жеља вуче да код ње дође да се наужива лијепога погледа. Мало је рђав пут, не море се на коњу доћи, све је узбрдо… Суторина, 8. маја 1897. године“ (Извор: „Видослов“, бр. 11, Требиње 1997, стр. 49).

А у књизи „Љетопис породице Лучић и парохије Суторинске од 1680. до 1930“ (Завичајни музеј Херцег Нови, 2000) прото Шпиро Лучић вели: „Св. Пророк Илија на Илино брдо, више села Жвиња и Фитаљене, мала је црквица али сволтана и лијепо посалижана. Она је доста стара не зна се из кога је вијека, око ње има доста старог гробља, само плоча или велики камен на гробу, али нема никако крстова ни надписа на гробовима. Предање не доказива да ико памти да се зна кад се код ње народ сахрањиво. Она је направњена на једној узвишеној главици на саму границу бивше млетачке републике и бивше турске царевине. Од истока од цркве све су православни а од запада цркве све су римокатолици – обје је вјере почитују као старину. Чији су око ње гробови не зна се, само је православна црква, и у њу служи православни свештеник. Спада у парохији суторинској. Само се један пут у години код ње служи и то на дан храма св. Пророка Илије на 20 јула (по старом календару, тј 2. августа по новом – прим. ИСП), и кад коме се снива и онда на захтјев појединца служи се преко године, како кад, некад више некад мање. Нема у њу ништа но четири зида и мали иконостас од дрвета. Иконе су на лиму“.

Црква Св. Илије недавно је обновљена и осликана фрескама у српско-византијском стилу…

Преузето са ФБ странице: Историја српског поморства