НАСЛОВИ

Петар В. Вуца: ПРОТА ВИДАК ВИШЊЕВАЦ

  • Прота Видак Вишњевац потиче из угледне традиционалне свештеничке породице Вишњевац. Од мога оца Вукоте сам пуно слушао да је прота, његов ујак, имао седам предака свештеника и то се преносило с колена на колено, и да су сахрањени у једној гробници у селу Вишњеву, недалеко од Гацка. На гробљу у селу Вишњеву се и сада налази камени споменик протиног оца и предака.

Протојереј стратофор Видак Вишњевац син Живка, рођен 17.6.1869.год у селу Вишњеву код Гацка. Усташе су га убиле 12.6.1941. године у Гацку када је имао 72 године.

Видак Вишњевац је после завршене основне школе и гимназије у Гацку, завршио Богословију у Мостару 1891.године. Оженио се са Сáвом Братић из Фојнице код Гацка 11.11.1891.године. Са њом је имао шесторо дјеце: једног сина Тихомира и пет кћери. Исте године добије место пароха у селу Наданићима, где је подигао цркву која и сада постоји у нешто измењеном стању, обогаћена фрескама новијег датума. После службовања у Наданићима прелази у Гацко. Добија звање протојереја и црвени свештенички појас. Био је катихета у основној школи и гимназији. Носилац је напрсног крста и ордена Светог Саве. Прото Видак Вишњевац, Спасоје Буквић и Петар Глоговац издејствовали су да се отвори гимназија у Гацку. Прва двојица су били демократе, а трећи радикал. На заједничком раду су били веома сложни и конструктивни. Тешко је било добити од Министарства просвете да се у Гацку отвори гимназија. Прото је био председник Културног друштва „Просвета“ и сељачке задруге.

Прото Видак Вишњевац је од 1914. до 1918.године био конфиниран у аустроугарском логору у Араду, после анексије Босне и Херцеговине. Оставио је шесторо нејаке деце код брата Тодора. Враћа се у Гацко исцрпљен и болестан. Реуматични болови су га везали за постељу. Почетком 1941.године упозоравао је Србе да беже у планине, а он није могао. Нису га послушали, и сви виђенији људи су завршили у јамама, као и његов братић Вељко Вишњевац, који је био председник општине Гацко и први секретар Савезне скупштине.

Прота су изнијели на носилима, ударали маљевима у главу и на крају је бачен у животињско гробље. То су урадили они људи које је он спасио 1918.године када се вратио из Арада. Сахрањен је код цркве у Гацку, где му је подигнут споменик.

Био је висок, прав као стрела, седих бркова и браде. Волео је ближње. Прото је био поштован међу Гачанима, као и свим Херцеговцима. И сада га радо спомињу. Био је велики хуманиста. Посебно је волео децу којој је причао приче мелодичним херцеговачким гласом. Много сам слушао прича од мога оца Вукоте о свом ујаку. Да би истакао свога ујака рекао би: „Знаш како је то био паметан човек, говорио је немачки језик као српски“.

 

Објављено у часопису “Нова Зора” број 15 /16
јесен зима 2007/08
страница 465-466
 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Nikola Reply

    Sjecam se ovog Vukote Vuce, tamo sezdesetih godina, bijase prilicito visok i korpulentan covjeg,Tada negde prvom polovinom sezdesetih godina,nosase subaru od lisicijeg krzna, koja tada bijase u modi,kao i trofrtaljni kozni kaput sa kaisom koji se mogao povezati na dve okrugle alke oko struka, vecinom se taj kais nije vezivao i mnogi su krajeve jednostavno stavljali u kose dzepove sa strane ili pak pustali da slobodno vise,No nije sva prica zavrsena o ovom covjeku iz Nadanica,muske crte lica i ovog gorstaka,tipicnog hercegovca bile su izgrdjene,kako to nas narod kaze,kao i sami vrat i ruke, vucjim zubima,Tamo negde posle drugog svetskog rata kada se sve obnavljalo pa i makadam puta Gacko -Nevesinje ,bila je drobilica koja je mljela kamen,negde izmedju Fojnice,dijela koji se zvao Carsija i kuca Guzinovih i Erceglije vrela,ispod same Ivice planine,koja se uzdizala obrasla bukovom sumom iznad samo makadamske dzade.Tu pored masine ostali su da zanoce Vukota i jos jedan radnik ime i prezime,davno je bilo mozda nisam ovog drugog zapamtio,ali nemojte me krivo shvatiti,ali koliko me sjecanje sluzi,bio je sa Vukotom ,Milosevic iz Suma.Preko dana lovci su iz vucije jazbine odnijeli vucice,Zapravo u to vrijeme na svakog ostrijeljenog vuka davala se nagrada,koja i nije za te prilike bila mala,kao i za svako doneseno vuce u sresku upravu,jer su tada i Gacko i Nevesinje bili srezovi,Vjerovatno,nisam se raspitivao ,da li je tada jos Fojnica pripadala nevesinjskom srezu,a pripadala je do 1953,i granica srezova je bila kod one cestarnice naspram Muhara.Tu blizu koliko me sjecanje sluzi na ulasku pod Gradinu,sjecam se i sada zidina one cestarnice,Vucica je u osvit dana jos dok su spavali napala ovu dvojicu ljudi.NASTALA JE PRAVA DRAMA I BORBA SA RAZJARENOM ZVIJERI,hvatali bi se u klinc sa vucicom i jednom rukom stezuci je uz tijelo,drugom bi jr drzali za celjusti,ona ih je grizla po rukama licu i tijelu,i ukoliko bi uspela da se zadnjim nogama odupre o cestu,bacila bi onoga ko ju je nosio za tren oka pod sebe na cestu,tu je drugi priskakao i spasavao druga da ga ne zakolje,Drama se odigravala sve dok nisu usli u Guzinovo dvoriste,kada su na zapomaganje razbudila se Guzinova celjad i videci jade i izgrdjene ljude,dokopali sta je ko imao,gvozdene vile,lopate,sjekire,kose i umlatili zvijer a ovoj dvojici ukazali prvu pomoc i probudili postara i nazvali hitnu pomoc,i ovi ljudi su zavrsili u bolnici,To je tako bilo i istinit dogadjaj,o kome stariji i danas opomenu i u gatackom i u nevesinjskom bivsem srezu,Sjecam se ove price,kao desetogodisnjak, daleke 1960,godine,kao i samog Vukote tamo od neke 60-te i kasnijih godina.Bas nama djeci bio interesantan i smatrali smo ga herojem, i komentarisali,'”nije ti sala odbranio se od vucice opasne zvijeri”,

Оставите коментар