На дан када се Црква Божија присјећа светог свештеномученика Кипријана и преподобног Андреја, 15. октобра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање Моштију свештеномученика Милоша (Милана) Билбије. Десеточлана екипа, на челу са Епископом Сергијем, по доласку на гробно мјесто започела је ископавање Светих Моштију. Најприје је извршен мали помен а затим су подузети и радови.

Након неколико сати копања наишло се на тешке камене полоче испод којих је у празном простору почивало тијело свештеномученика Милоша Билбије са свим детаљима који несумњиво указују да се ради о свештенику и свештеномученику. Одмах пошто су Мошти извађене приступило се прању и чишћењу истих, а оне су показивале златну боју а на појединим дијеловима и јарко црвену, што је указало недвосмилено да се ради о свештенику показујући величину и узвишеност свештеничке службе, али и мученички свршетак, који је отац Милош поднио Христа Господа ради.

Након чишћења и прања светих Моштију оне су уз пратњу Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија и свештенства, уз звук звона и појање тропара пренесене у храм светих Апостола Петра и Павла у Босанском Грахову гдје су положене и доступне вјерном народу на поклоњење и цјеливање.

Житије свештеномученика Милоша (Милана) Билбије

Рођење и „узрастање“ (школовање и ступање у свештенички чин):

Милош Билбија, у народу познатији као Милан, потоњи свештеник и страдалник од аустро-угарске окупаторске милиције, рођен је у селу Угарци надомак Босанског Грахова 2. новембра 1870. (1869) године. Трговачку школу завршио је у Сарајеву, послије које га је божански призив упутио стазама својих славних предака свештеничког рода. Богословију у Рељеву уписује 1890. године, а завршава је успјешно 1893. године.[1] Био је син славног и познатог свештеника Илије Билбије (1860-1908), једног од вођа босанско-херцеговачког устанка из 1875. године. Отац Милош имао је брата Данила Билбију (1887-1942) потоњег архимандрита који је хришћански дјелао на пољу данашње Епархије зворничко-тузланске.

Личност младог богословца Милоша Билбије зрачила је огромном љубављу према Христу Богу и науци Његовој. Још као млад ђак рељевске Богословије истицао се високоумношћу и преданошћу будућем свештеничком раду. У доба усавршавања у богословским наукама Милош је показао шта је то заправо чему његов дух тежи, иако млад, и можемо слободно рећи будући у неком младалачком „заносу“, Милош је написао један чланак у којем је описао све жеље и стремљења свога срца ка Богу Вишњем. Чланак под називом „Прави Хришћанин“, објављен у „босанско-херцеговачком источнику“[2] за нас је најбољи свједок управо оне чињенице шта је то за будућег свештеника Цркве Христове био идеал правог хришћанина. Читајући детаљно поменути чланак силазимо у дубину ума пишчевог сазнајући многе тајне и о њему самом у које нам због људских слабости, историјских околности, те саме временске непремостивости, није дозвољено да завиримо. Тако окретавши страницу по страницу долазимо управо до тог савршеног „Правог Хришћанина“ и одлика које њега самог красе: „Он то чини на основу ријечи апостола Павла: „ Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих. Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.“ (Рим 8,11) Ту је основ наде правога Хришћанина на загробни живот. Смрт човјеку није ништа друго, него оруђе, које отвара врата праве његове отаџбине-вјечнога живота; гроб је за њега дио земље, у ком труне огртач човјечији и почива до општег суда, чекајући, да се опет састане са душом, која га је овдје на земљи оживљавала.“[3]Прочитавши ово богонадахнуто штиво јасно схватамо чему је то понајвише и тежио својим животом и радом отац Милош, па чак и у ранијим добима свога живота, а то је идеал смрти у Христу која је премосница за живот вјечни. Није знао за страх од смрти у овоме свијету, штавише по свједочанствима можемо да увидимо да је и сам тежио ка оном вјечном, када ће се оно његово тијело, напаћено и измучено страдањем ради правде и истине, ради оног „Правог Хришћанина“ опет састати са душом „која га је овдје на земљи оживљавала.“[4]

О младалачком добу оца Милоша Билбије јако се мало зна, готово и да не постоји неки записан документ који јасно свједочи, или бар неким сегментима упућује на његово младалачко доба, доба дјетињства и узрастања. Неки најранији спис који нам говори о добу његовог тјелесног сазријевања је управо поменути чланак написан о правом хришћанину и његовом животу са једином надом у Христа. Из тога чланка ми јасно можемо да закључимо да је отац Милош у то доба још био богослов рељевске богословије и да, како смо недвосмислено закључили, већ у то вријеме, дакле период одприлике 20-23 године, он већ увелико има јасан став по питању вјере у Христа и Цркву Његову. Исто као што по свједочанствима Отаца Цркве немамо много посвједочених јеванђелских прича о периоду Христовог дјетињства, тако исто немамо много ни о оцу Милошу, али закључујемо и то, вођени мудростима светих Божијих Угодника, период дјетињства и није толико пресудан нити битан за човјека, битнији је онај период дјетињства, односно усиновљења у Самом Христу Господу.

Милош Билбија, истински се усиновио и кренуо путем својих „старих“, те је по завршетку Богословије ступио у брачну заједницу са Милком Војводић и убрзо био рукоположен у чин ђакона 16. новембра 1893. године у Сарајеву, а потом на Сабор Светог Архангела Михаила 21. новембра 1893. године у чин свештеника. Рукоположен руком блаженопочившег митрополита Георгија Николајевића и именован за помоћника граховском проти, своме оцу свештенику Илији Билбији. Поред редовне испомоћи своме оцу, прота Милош је службовао и као предавач Православне вјеронауке у граховској Комуналној школи.[5] 4. августа 1894. године премјештен је са, дотадашње службе помоћника при парохији граховској, на парохију у Грковцима-Црном Лугу гдје је дејствовао као самостални парохијски свештеник.[6] На овоме мјесту започиње духовно и тјелесно страдање проте Милоша Билбије за Име Христово, које ће бити прекинуто његовим пресељењем у вјечно наручје Божије 28. јула 1916.г.

Пастирска дјелатност на њиви парохије црнолушке:

Свештеник Милош Билбија започео је градњу храма посвећеног светом пророку Илији у Црном Лугу, који је како „Први Шематизам Епархије бихаћко-петровачке“ наводи: „ Грађен од 1910. до 1926. године, на мјесту старог дотрајалог дрвеног храма из 1855. године.[7] Избијање Првог свјетског рата, те чињеница да је у непосредној близини село Обљај, мјесто рођења Гаврила Принципа, атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, утицало је да су радови прекинути и храм је остао незавршен.“[8] Памти се, како и извори наводе, да је у Црном Лугу кад: „ Дође свети Илија у нас от каде се памти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…“[9] Ситуација је иста и у вријеме проте Милоша. Народ се од „вајкада“ сакупљао око свог свештеника и око храма да би заједно тако у Господу саборовао, најприје литургијски па онда и народски. Било би неосновано и погрешно говорити и писати о детаљном свештеничком раду оца Милоша на парохији црнолушкој, јер како већ напоменусмо, према људској слабости нису нам у детаље познати ови историјски токови. Међутим, оно што засигурно можемо да кажемо да је свештеник Милош Билбија био узоран свештенослужитељ и пастир Цркве Христове, јер да је, којим случајем било супротно, увјерени смо да би се та вијест пренијела са кољена на кољено и до данашњих дана. И имајући ово на уму можемо слободно да кажемо да је и он био такође ревносан и богоносан, најприје човјек па онда и свештеник, сљедујући својим славним прецима свештеничке лозе Билбија.

Рођење Гаврила Принципа:

Догађај који је сасвим сигурно помутио како токове саме историје, тако понајвише историју српског народа био је атентат на аустро-угарског престолонаследника Фрању (Франца) Фердинанда којег је извршио Гаврило Принцип 28. јуна 1914. године. Атентат је између осталих недаћа које су услиједиле, великих трагедија и страдања народа у Првом свјетском рату, донио и недаће у западни дио Босне и Херцеговине, у околину мјеста рођења Гаврила Принципа.
Гаврило Принцип је рођен 13/26. јула 1894. године, како нам свједочи црквена књига „Домовник“, а према датуму који је уведен у „Матичну књигу рођених“ 13/26. јуна 1894. године. [10] Из овога јасно и недвосмилено можемо да закључимо да је између ове двије административне књиге дошло до разлике у датуму рођења Гаврила Принципа, и то тачно мјесец дана. Овакав случај погрешног увођења тачног датума рођења извјесних личности нам је познат и у каснијој историји када су се у матичне књиге датуми уводили, каснећи чак и по неколико мјесеци, тако да бисмо добили ситуацију да неко бива рођен крајем децембра извјесне године а бива уписан тек следеће године. У оваквим ситуацијама се прибјегавало црквеном „Домовнику“ у којем су свештеници уредно водили датуме рођења, јер су они били ти који су „знаменовали“ дијете, тј. били велики посредници у давању имена новорођеном, то су били моменти који су пропраћени свештеним обредом који је јасно прописан Црквом Божијом. Исти случај се догодио и са Гаврилом Принципом који је рођен 26. јула по Грегоријанском календару, дакле на Сабор светог архангела Гаврила, по коме је, како ћемо и увидјети, добио име. Гаврило је рођен рано ујутро у мјесту Обљај од мајке Маре (Марије) и оца Петра од миља званог Пепо. Одмах по рођењу отац малог Гаврила отишао је у село Угарке гдје је боравио свештеник Илија Билбија како би учинио „знамење“ дјетету. С обзиром да су родитељи Гаврила имали многе жеље у давању имена дјетету, ипак је пресудило оно наше народно „сам је себи дао име“, или пак боље речено Сам Господ Бог му га је дао. Међутим, тада још не знајући какав ће исход бити, Петар Принцип упутио се у Угарке код свештеника Илије како би он учинио знамење, и вративши се кући касно увече ништа није спомињао, и укућанима је изгледао као да је сасвим задовољан и да ће име дјетету бити по брату Марије, мајке Гаврилове, који се звао Шпиро, како и бијаше њезина жеља. Међутим, када дође и дан крштења, недељу дана по рођењу дјетета, тада Петар исприча сљедећу причу, причу коју није нико знао: „ Нисам, свега ми, ништа крив. Јер како ја изреко’ попу Илији да Мара жели дјетету надјенути име свога брата Шпире Мићића, тако се он исправи. Исколачи оне очурине, поглади браду, па ће мени: Да ти ниси бунике доручков’о!? Који Шпиро, који ли бакрачи? Дијете је рођено на светога Архангела Гаврила, 26. јула, и име ће му бити Гаврило.“[11] Крштење је умјесто проте Илије извршио његов син Милош који је по његовим ријечима био одсутан јер је: „Мор’о отићи у Л’јевно“.[12] Све ове чињенице навели смо како би разјаснили проблематику око дана рођења Гаврила Принципа, јер ће управо тај дан бити разлог страдања проте Милоша Билбије.

Проблематика суђења Гаврилу Принципу:

Послије сарајевског атентата којег је Гаврило Принцип извршио 28. јуна 1914. године, са тим чином као што већ рекосмо, повукао је окидач многих страдања и мука српског народа. Између осталих пострадалих и мучених нашао се и прота Милош Билбија. Већ раније напоменусмо да је у одсуству проте Илије крштење Гаврила изврши његов син млади свештеник Милош Билбија. Како Јован Бабић поставља упит: „ Због чега је поновно враћање овом догађају важно?“[13] Управо јер се по тадашњим аустро-угарским законима пунољетство навршавало са пуних 20 година живота. Проблем у овом случају настаје онога момента када се Гаврилу Принципу суди за почињено дјело убиства престолонаследника Фрање (Франца) Фердинанда. По законима тог режима смртна пресуда могла је да буде извршена ако је дотично лице пунољетно, међутим овдје се поставља питање да ли је Гаврило Принцип у тренутку извршења атентата био пунољетан? Наиме, према матичним књигама Гаврило је, како смо већ навели рођен 26/13. јуна 1894. године што би аутоматски значило да је био пунољетан и као такав подлегао би смртној казни. Међутим, оно што је истина јесте била друга тврдња која наводи да је Гаврило рођен 26/13. јула 1894. године, на Сабор светог архангела Гаврила. У другом случају у моменту извршења атентата он није био пунољетан, имао је дакле 19 година и не би потпадао под суд смртне казне. Око ове теме водила се вишедневна битка у сарајевском Окружном суду, али је ипак коначан суд морао да додијели Гаврилу Принципу највећу затворску казну за малољетнике у трајању од 20 година. [14]

Оно што нас највише занима, а што је уско везано са овим догађајима који су предходили јесте управо заточеништво и мучење свештеника Милоша Билбије.

Мучење и смрт проте Милоша Билбије:

Милош Билбија парох црнолушки, одмах је по атентату на Престолонаслиједника заточен у мјесном затвору у Ливну. Над њим је у томе затвору извршена страховита тортура од стране аустро-угарске жандармерије, како би он признао да прави датум Гавриловог рођења није био 26. јул већ 26. јун, дакле мјесец дана раније. О овоме страшном догађају посвједочио је игуман манастира Милешеве Алексије (Ненадић) родом из Грковаца који се упокојио 1973. године. Он је приликом разговора са протопрезвитером Војиславом Билбијом 1965. године навео неколико битних информација из јула 1914. године које овдје износимо: Наиме, Алексије Ненадић, био је у вријеме страдања свештеника Милоша Билбије његов црквењак и помоћник (лаик). Он га је допратио у Ливно гдје је мучен од стране „Шуцкора“ (Војна милиција аустро-угарске војске на територији БиХ),[15] чији су злочини запамћени у великој мјери као покушај истребљења православних Срба.[16] Игуман Алексије је потврдио чињеницу да је оцу Милошу између осталог, паљена брада и коса, те је изругиван на начин тако што су га припадници милиције јахали ругајући му се и ударајући га врећама пјеска. Све ово су чинили како би он измјенио датум рођења Гаврила Принципа, но он није попуштао. Након два дана мучења полумртвог и намученог су га пребацили попријеко на леђа коња који га је, уз пратњу свједока игумана Алексија, донио до куће. Од ових посљедица никада се није опоравио.

Отац Милош вјеродостојност „Домовника“ није ни у једном моменту хтио да доведе у сумњу, па макар и за то платио сопственом главом. Претрпјевши тако огромне муке, за које други извор наводи да: „ то свако зна“[17], ипак није хтио ни послије свега да призна да је било шта преправљао нити дописивао у „Домовнику“ како би тим чином Гаврилу спасио живот. Због свог истрајавања био је подвргнут нечувеном мучењу и истјазавању: „ Рекоше да су попа Милана Билбију, у љевањскоме пржуну, били кесами са ситном пржином, да се на кожи не позна, а бубреге му и џигере одбили. Све зато што је, рекли су му у пржуну, он крстијо Принципа Гавру и накриво му записо кат је рођен. Седам равније недиља је поп Милан, кадек су га најпослије ис пржуна пушћали, у јањећије бекињами, заливеније најљућом ракијом, лежо. Ништа није помогло: умро је, покој му души, ко прави мученик.“[18]Прелешћени ђаволском обманом, непријатељи Божији и гнусни мучитељи били су свештеника до изнемоглости врећама напуњеним пјеском, те на тај начин не оставивши иза себе видљиве трагове, али начинише унутарње крварење и „одбијање органа“ које је резултовало смрћу у тешким мукама.

Дошавши кући из затвора прота Милош је био у невиђеним мукама, оба бубрега су му била одбијена, те је због тога мокрио саму крв. Узалуд су над њим вршени велики трудови лијечења и којекакве помоћи, њему пак лијека није било. Тако је, након двије године тешке муке 28. јула 1916. године, свој дух предао у руке Христа Васкрслога исповиједник и свештеномученик Милан Билбија. Он је уз учешће велике масе нашег свијета сахрањен на црнолушком гробљу 30. јула исте године, да би благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, након пуне 102. године биле извађене дана 15. октобра 2018. У тренутку смрти имао је 45 година.

У сусрет проти Милошу:

„ И дође тако свети Илија кадек у нас от каде се панти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…, …неки кажу биће збор, неки неће зато што не да власт да се нарот скупља…и још рекоше да је поп Милан пушћен ис пржуна љевањскога па ће бити литија и дјецу ће кршћавати ондак навали нарот само сукља прама цркви све до иза подне.“[19] И тако, благочестиви народ сабравши се поново, гледајући ка Цркви својој очекиваше оца Милоша на сабор, и чекаше и чекаше, узалудно јер се он не појави. Умјесто њега дође вијест о страшној смрти, вијест о највећим мукама које је прота Милош Билбија поднио за душу повјерену му од Господа, те уподобивши се јеванђеоској причи о Христу као „Пастиру добром“, Који живот свој полаже за овце, тако и он, свештеник из славне лозе Билбија живот свој положи за овце стада свога.

[1] Разно, Дабро-босански источник 17-18, Сарајево, (1889), 296.

[2] М. И. Билбија, Прави Хришћанин, Босанско-херцеговачки источник 4-5, Сарајево, (1893), 149-153.

[3] М. И. Билбија, Прави Хришћанин, Босанско-херцеговачки источник 4-5, Сарајево, (1893), 152.

[4] Исто.

[5] Рукоположени, Босанско-херцеговачки источник 12, Сарајево, (1893), 559.

[6] Источник 7, Сарајево, (1905), 197.

[7] Ј. Бабић, Ждраловачке приче, Нови Сад, 2001. 161.

[8] Епархија бихаћко-петровачка, први шематизам, Босански Петровац, 2011. 146.

[9] Ј. Бабић, Успеније Гаврилово II издање, Бања Лука, 2005. 342.

[10] Ј. Бабић, Прометеји сарајевског Видовдана, Бања Лука, 2011. 109.

[11] Ј. Бабић, Успеније Гаврилово II издање, Бања Лука, 2005. 78-79.

[12] Исто, 79.

[13] Ј. Бабић, Прометеји сарајевског Видовдана, Бања Лука, 2011. 109.

[14] Ј. Бабић, Прометеји сарајевског Видовдана, Бања Лука, 2011. 109.

[15] Овај злочин је извршен у кули Старца Вујадина која се налази изнад града Ливна.

[16] http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/12/article-4.html (преузето: 22. фебруар 2018.г)

[17] Ј. Бабић, Прометеји сарајевског Видовдана, Бања Лука, 2011. 110.

[18] Ј. Бабић, Ждраловачке приче, Нови Сад, 2001. 169.

[19] Ј. Бабић, Успеније Гаврилово II издање, Бања Лука, 2005. 342.

ИЗВОР: Епархија Бихаћко-петровачка

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.