• Ратнички култ ликова „змајског“ поријекла, Марка Краљевића и Милоша Обилића, овладао је многим српским крајевима. И Херцеговина није била тога поштеђена. (Марко Краљевић је митски јунак дивовске снаге, увијек у пратњи виле и виловитог Шарца.

Његов лик се смјешта у вријеме када су Турци сасвим овладали Балканом. За Невесиње и село Слато постоји једно предање да је на Ресини, која се окомито спушта према Слаћком пољу, јасно „уклесана“ огромна потковица. Чињеница је да постоји природно удубљење, а народна машта је имала свој утицај и тај изглед потковице приписала копитама Шарца, коња Краљевића Марка. Мјештани Слата преносе предање како је Марко са својим Шарцом од мјеста Видова глава прескочио поље, удрио копитом од Слаћке греде, те је остао биљег, који се зове „копита у Слаћким гредама“.)

У косовском миту, поред култа кнеза Лазара, постоји и култ Милоша Обилића – симбола жртве, наде, вјере и јунаштва. Милошу се пале свијеће и подижу цркве. Многи српски крајеви имају цркве Милошевке. Једна Милошевка је и у Луци, код Невесиња. Та црква, посвећена Успењу Пресвете Богородице, саграђена је на мјесту „Оцркавље“, гдје је по предању била и прије православна црква. Освећена је на Велику Госпојину 15. августа 1894. године, а обновљена 1978. године.
Постоји прича да је на мјесту гдје се сада налази црква у Луци, требала да буде римокатоличка црква. Наиме, сељани римокатоличке вјеросповјести имали су намјеру управо на том мјесту, које је по предању од старина свето православно мјесто, направе римокатоличку цркву. Мјештани православне вјероисповјести су се побунили, те епилог све приче јесте да је намјера римокатолика „помјерена“ три километра даље од Оцркавља, а то се мјесто, данас, зове „латинско гробље иза Облог брда“.

Црква „Милошевка“ посвећена Успењу Пресвете Богородице

Новија историја за ово мјесто забиљежила је занимљиве приче. За вјеродостојност прича, а с обзиром на постојање живих свједока, најбоље је било разговарати са њима, што сам и учинио 04. јула 2010. године. Свједочанство су дали Милан Телебак и Мирослав Булајић. На основу свједочанства, прича гласи:

Прво чудо се десило 24. априла 1997. године. Временске прилике, неуобичајене за календарски дио године, могле су се поистовијетити са леденим добом. Падала је ледена киша и све је ледило од ње. Чак је и подручје села и околине остало без електричне енергије, што је узроковано падом далаководног стуба. Укратко речено, никоме није било јасно шта се дешава.
Упокојио се Слободан Глоговац. Родбина и пријатељи, мјештани Луке, организовали су се да се ископа гробно мјесто за покојника. Негдје на дубини од око једног метра у земљи наишли су на поклопницу – необичан стари гроб, сљеменастог облика, окренут више на сјевероисток, умјесто на исток.
Тај гроб је једним дијелом „сметао“ да се направи гробно мјесто за покојника. Договор присутних је био да се чекићем покуша мало одбити камен, како би се могло уклопити гробно мјесто за покојног Слободана Глоговца.
Мирослав Булајић је био у гробу који се копао. Удар чекића је проузроковао да је звоно на цркви зазвонило! Наиме, људи који су се налазили изнад гроба, повикаше да се престане ударати, јер је звоно зазвонило! Поновни ударац чекићем потврдио је претходно. Звоно се поново огласило! Рад је прекинут, почишћен камен и гроб за покојног Слободана проширен је на другу страну.
Кроз рупу која је била пречника око десет центиметара, у поплочаном гробу присутни су видјели кости у комаду које су се жутјеле као восак.
Очевици догађаја, којих је било десетак, међу којима су и наши свједоци, Милан Телебак и Мирослав Булајић, казаше да се звоно огласило два пута!
Овдје можемо довести у везу вјеровање које гласи да је грешно скрнавити вјечни спокој душа, а рођених послије Христовог доба. Јер, ко то чини излаже се великој опасности. Након сахране родбина и остали мјештани сазнаше за ово Божје давање.
Други догађај у Луци се збио у ноћи између 31. августа и 01. септембра 2001. године. Падала је не тако јака киша, а поготово не таква да би могла проузроковати неку штету.
Али, те ноћи је са цркве скинут цио бакарни кров (заједно са дашчаним дијелом) у једном комаду и положен сјеверно од цркве 7-8 метара. Изјутра, први примјетише чобани шта се десило са црквом. Са преслице је пао чеони крст, а доњи лијеви крст се заокренуо и тако остао. Споменик који је тада био једини у цијелом гробљу без крсног обиљежја оборен је на земљу и испуцао! У гробљу је и једно дрво (јасен) било преполовљено.
Шта се десило, Бог сами зна!? Мјештани су имали тумачење да је то била опомена и казна за нарушавање споменика, које је услиједило прије тога на око мјесец дана, а приликом подизања нове ограде око гробља умјесто постојеће камене ограде.
Поред наведених догађаја, а као прилог њиховом казивању, може се навести вјеровање мјештана да је на овоме подручју гробља и цркве некада било насеље и манастир. У гробљу и око гробља приликом копања налазе се темељи грађевина, керамика и цигла. На овом локалитету има око 35 стећака.

КРСТ

У Херцеговини постоје многа мјеста на којима се могу видјети усамљени крстови, који потичу из непознате прошлости. Та мјеста са крстовима, обично се називају управо по њима, поставши топоними и орјентири.

У сред гробља у Луци, гдје се налази и црква Милошевка, поред једног јасена, налази се бијели крст. По изгледу и контурама лика на њему, може се закључити да је стар сигурно неколико вијекова. Исти такав крст, како кажу мјештани, налази се на још неким локацијама у крају, као на примјер њима најближа, на Мачипољу у селу Лакат, те у Заборанима, и другим мјестима.
Човјек је одувијек разним обредима покушавао да утиче на појаве које су му доносиле невоље. Тако и овдје, према казивању мјештана, крст се кречи да би се село и околина заштитило од невремена, грâда, суше и осталих непогода које би проузроковале да наредна година не буде плодна и родна. Од давнина присутан је овај сујевјерни обред кречења крста. По предању, кречење крста је било редовно сваке године. У Луци, у последње вријеме та редовност изостаје, те се то чини повремено.
Прича о крстовима из давних времена не завршава овдје. Оваквих усамљених крстова има још по невесињском крају. Између мјеста Грабовице, Дрежња и Слата простире се брдо Некудина. На Некудини, поред стећака, вијековима пркоси усамљени „крст“. Тај споменик у облику крста и величине човјека, одувијек се памти као орјентир односно одредишна тачка.
У Невесињу има безмало свако село оваква крсна обиљежја, за која важе иста или слична предања. Као примјер може се навести предање из Грабовице и Удрежња, које каже да када су Турци крст оборили годинама је грâд био село, док га поново нису подигли.
Исто тако, многа херцеговачка мјеста, поред Невесиња, имају овакве крстове, који постојано одолијевају вијековима.
У Изгорима код Гацка, на Граовишту, један локалитет мјештани називају „Крст“. Мјесто је добило назив по усамљеном крсту. Занимљиво је да је крст окренут у правцу запада, а у близини истога налазе се чак три „грчка“ гробља.
Везано за то мјесто, необичну причу испричао је Ранко Мастиловић из Требиња. Наиме, Ранко је испричао како су многи мјештани, међу којима и његова рођена сестра и родица, видјели много пута у прољеће, крајем априла и почетком маја мјесеца, на страни испод крста појављивање необичног прстења. Два прстена, један са зеленим а други са црвеним каменом, појављују се на површини и тако привуку пажњу пролазника. И ко год покуша да се сагне и узме их, они се измакну. Тог дана, онај ко види то прстење има велику главобољу!
Народ тога краја, знајући за ту необичну појаву, причу веже за предање да ту негдје постоји закопано благо. Кажу да када се пронађе благо, не смије га људска рука помјерити док га прво не помјери бијели јарац без икаквог биљега на себи.
Мистичност тог подручја одувијек је плијенила пажњу. За наведени крст се повезивала и прича да је за њим, у Другом свјетском рату, погинуо човјек – а пуцањ се није чуо!
Такође, постоји прича да је покојни Милан Мастиловић, пролазећи тим путем, видио нека необична указања, те сав избезумљен долазио кући.
Приче које се темеље на необичном остављамо записане. Не знамо чиме су оне изазване?! Бог ће временом, прије или касније, ставити печат на наведено!