И би велика срамота. Данас се више нико и не сјећа ко се и због чега осрамоти. Прво се десило скрнављење једног значајног и узвишеног догађаја и дјела, па је потом облагана вијест преузета од свих медија, да би на крају и министар полиције одвојио своје високо плаћено вријеме да се тим поводом огласи (а да ништа важно и не каже) до Јавног информативног-сервиса европске Србије, који је прво објавио лаж, а онда правио демантије.

Велика лакрдија над великом светињом.

Све има свог побједника, па и ова прљава игра. Ко је убрао отровни плод са овог искривљеног дрвета?!

Јасно је да су то сви они који су по сваку цијену хтјели име Републике Српске скрајнути са свечаног и славског свјетла; високо значајни догађај представљања њене историје студентима Универзитета у Београду најсуптилније повезати са сировим чак неофашистичким закулисјем, у подтексту га означити као геноцидно-шовинистички манифест босанско-херцеговачке сировости која у Београд уноси само немир и доводи га у (не)прилику да се подсјећа своје неЕвропске прљаве и крваве прошлости.

Тај планирани сценарио спроведен је успјешно до краја. Знало се да се спрема проблем ( то су знали и организатори и предавачи и полиција и медији), а медији су само чекали да им се добаци „лоптица са катедре“ Филозофског факултeта па да се од Републике Српске крене правити ругло које ће свако черечити, коментарисати, давати доказе, позивати се на лично присуство, износити политичке и разне патриотске погледе и на крају да се у том општем надвикивању, горем од циганске шатре на шабачком вашаришту, утули искра части и достојанства која је требала запалити жижак вјере у срцима десетина младих Срба, жељних бар нечег узвишеног.

Прошло је 25 година од када је милион Срба успјело издржати на страшном мјесту и подићи малу, али горду српску православну караулу надомак Јадрана, на лијевим обалама Дрине и десном приобаљу Саве. За ту кулу ограничене али ипак своје слободе положено је 23 000 војничких живота. У том огњеном зидању нове српске тврђаве, 18 српских породица приложило је троје дјеце ( већином три сина, један отац и мајка два сина и кћер) као војнике Војске Републике Српске.

Данас, као плод те велике, страшне жртве не руше се ћириличне табле у Требињу и Бијељини, српски језик се изучава на катедрама у Источном Сарајеву и Бањалуци, а богословија „Светог Василија Острошког“ у Фочи не страхује да ће бити запаљена док преноси православну мисао живота. Њени богослови не стрепе од сваког погледа као они у Крки и Призрену. Данас Србин у Босни и Херцеговини има осјећај да је свој на своме, барем у РС. У другим дјеловима БиХ он је најпосљеднији роб. Може дисати, али нек се не чује да је жив.

И ето, то вече је дошла „Вијест постања Републике Српске“ и у Београд. А онда се усред Београда и то на „катедри мудрословља“ приреди једна таква срамота од бескоријенског соја. А Србија умјесто да пази да ли се пред тим светим страницама часно и стоји, а камоли нечасно говори, она допушта да се нека безличност кревељи и бљује покуде.

Свакако да је велика одговорност на организатору и декану Филозофског факултета за ову срамоту и недовољно чињење да се на све начине свечаност осигура. Присуство на улазима само два жестока момка ријешило би све, да не говорим о полицији и њеним службама.

Али некоме је циљ био направити драму и угушити оно лијепо и важно у смраду бесрама. Полиција се на крају позвала на своја ограничења поштујући аутономност мисли на Универзитету. Које лицемјерје, која фарса.

Јуче сам приватно посјетио Суботицу, прелијепи град на сјеверу земље. Обилазећи град свратио сам и до фрањевачке катедрале. Пошто је главна црква била затворена због кићења божићног бора, мисе су служене у помоћној капели. Свратио сам туристички да погледам капелу, упознам можда неког римо-католика, поразговарам са њим…Са лијеве стране олтара била је слика Алојзија Степинца, а са десне Леополда Богдана Мандића. У средини изнад часне трпезе, Госпа.
У земљи у којој већина грађана најблаже речено загребачког надбискупа Степинца сматра одговорним за прећут ( али и подржавање, с обзиром на огромно учествовање католичког клера у извршењу) геноцида над српским народом и масовно католичење и одрођавање на десетине хиљада српске дјеце у усташким логорима за дјецу, видио сам да је могуће величати такву личност.

У Србији ће рећи да поштују аутономију вјероисповјести и различитих погледа на историју.

Нешто раније сам боравећи у Новом Пазару срео отворену промоцију ткз. „Историје Санџака“, у којој се муслимански народ Рашке области представља као насљедник богумила које су Немањићи у геноциду сатирали и прогонилу јер нису жељели да прихвате „круто и једносмјерно Православље“. Ту се пише и да су Срби дошли на туђе просторе и бришући стару илирску историју фалсификовали све што су могли, присвајали стећке и духовну богумилску баштину.

У непримјереној близини старом немањићком Трговишту ( с обзиром на важност и заштиту такве историјско-културне цјелине за српску историју) подигнут је приватни угоститељски објекат у неоосманском стилу, који промовише турско насљеђе и његову културу. Требам ли и то рећи да је борова шума око манастира Сопоћани претворена у сметљиште које се намјерно подстиче. Завод за уџбенике Србије потписао је скоро уговор да штампа уџбенике на „босанском језику“ за све разреде основних и средњих школа. При том, спомен-табла балистичко-арнаутском сараднику из Другог великог рата стоји у Новом Пазару и никоме не пада на памет да је уклони. Србија то правда аутономијом људских права и европског духа плурализма.

Дакле, у Србији све има аутономију и право, само поштовање свога брата, његове части и истине о великој идеји која је плаћена крвљу 23 хиљаде људи, морем суза сирочади, удовица, избјеглица…то нема никакву аутономији. На то може пљунути свака уш.

Е пуста Србијо, свачија прћијо!

Понижен и тужан, залеђен осјећајем опште издаје изашао је сваки Србин из Републике Српске, који је то вече дошао да поздрави странице које је или лично писао, или ишао у школу док су писане или је зачет у тим страшним данима када се умирало да би се живјело.

Републико Српска, наша круно искована сузама и крвљу, пред твој 25. рођендан, ништа нам неће засјенити радост што те имамо! Твоје име васкрсава вјеру да смо још потомци великих српских царева, а не жбирова и полутанског несоја.

Ти мораш живјети да би ми постојали, ти мораш бити ослобођена да би болесно тијело Србије издравило. Ти мораш расти да би Србина имао ко заштитити.
Републико Српска, твоја шака жита мора бити сачувана да би се засијала нова бразда срећнијег и здравијег Србства!

Да си срећна и вјечна!

Горан Лучић / Слободна Херцеговина