Небојша Глоговац о серији „Убице мог оца“, бизнисмену Јовану, Хамлету, мржњи по блискости…

ФОТО: ТАНЈУГ

ВЕЛИКУ славу донела му је улога младог рањеника из Мославине, Богдана Билогорца, у филму „Убиство с предумишљајем“. После тога роле су се само низале, а Небојша Глоговац је кроз различите карактере показао сву раскош свог талента како на филмској, тако и на позоришној сцени. Један је од ретких који само изразом лица уме да пренесе сваку емоцију, као да му за глуму нису потребне ни речи, ни покрет. Невербална комуникација је, истиче, често много интересантнија и искренија од онога шта радимо речима – речи могу да лажу, варљиве су, могу да нас преваре у разним издањима и комбинацијама.
Небојшу Глоговца тренутно гледамо у веома популарној серији „Убице мог оца“, која је привукла велику пажњу ТВ публике.

– Ја сам био свега десетак дана на снимању, релативно мало у односу на остале колеге, тако да нисам имао увид у комплетан рад. Али видео сам да је то нешто ново у односу на оно како се раније радило код нас. То је тај амерички начин снимања, са више камера. Другачији је начин кадрирања, приповедања приче, прављења драмских ситуација, и све то је донело велики помак и успех. Сада је серија стварно хит и гомила људи коју срећем пита ме ко је убица, сви су у причи и покушавају да реше мистерију.

Шта је у њој толико интригантно публици, због чега је највише привукла њихову пажњу?

– Пре свега сценарио који је довољно замршен, има доста тих неких рукаваца у које одлази прича, а који публику одвлаче од решења енигме. Тако, радња постаје све компликованија, не можемо да нањушимо траг. Све је комплексно, прича има доста нивоа који могу да се прате и који је чине занимљивијом. Ту је, наравно, битна и глума. Ето, све то је рецепт за успешну серију.

У серији играте Јована, угледног грађевинског бизнисмена. Како сте ви проживели овај лик?

– Сада га затичемо у једној грозној ситуацији. После убиства ћерке, један по један пријатељ га издаје, и он полако увиђа колико је кварна екипа која га окружује. Али је он озбиљан и интелигентан бизнисмен који је борац и може да нађе излаз из многих ситуација. Међутим, у овој трагичној, опсег његовог деловања је донекле спутан. У неким регуларним околоностима, он је један од ретких успешних бизнисмена који покушава поштењем и коректним вођењем посла да направи профит. Али то ћемо можда тек видети у другој сезони.

Да ли отприлике већ знате шта можемо да очекујемо у другој сезони?

– Ја лично не знам, само постоје неке најаве, с обзиром на гледаност и одличан рејтинг, да ће се радити други део. Немам ништа конкретно да вам кажем. Нисам ни добио сценарио, не знам ни да ли је написан. То ћемо тек видети…

Због корупције, криминала, једног затвореног система у ком се све врти укруг, „Убице…“ носе и снажну поруку… Да ли је то прича и из наше свакодневице?

– Не бих је назвао причом из наше свакодневице. Вероватно, постоји ту у круговима које ја не познајем довољно. У свету бизнисмена и богатих људи у Србији можда то заиста тако функционише, нисам довољно упознат са тим. Због начина приповедања приче и сликања то просто мирише на нешто западњачко. Тако да она има везе са свакодневицом и односима у тим пословним круговима, али постоји и нека надоградња која је другачија од онога што ми овде живимо.

Један сте и од главних протагониста у филму „Устав Републике Хрватске“, редитеља Рајка Грлића, који је још једном потврдио колико може да буде погубна та мржња усађена у човеку…

– То већ врло добро знамо – да је мржња погубна и да све проблеме који постоје на овом свету праве људи. Да није нас, ово би био рај. Када су неки научници разних профила истраживали порекло мржње Срба и Хрвата, један од првих налаза је да је то мржња по блискости, као кад се два рођена брата мрзе, као Каин и Авељ, то постоји још од памтивека, али углавном међу људима. Замислите, ето, како би без тога било све дивно и пријатељски. Али та мржња је деструктивна сила и ево квари нам живот већ јако, јако дуго.

ШТА вам је остало урезано у сећању из родне Херцеговине?
– Неке фотографије, не материјалне, него менталне, пошто сам био мали кад сам отишао из Требиња. Та нека игра са другарима из краја и још неки кадрови. И свакако Драмишево и Невисиње одакле су ми мајка и отац. Сећам се и деде који ме је стављао на коња сваког лета када бих дошао, тих његових бркова и широког осмеха. Урезани су сви ти неки фини људи, њихов понос, та висина, лепота, здрави разговори… свашта, превише је тога за један интервју.

Зашто вам је Хамлет био озбиљна дилема?

– Зато што није мојих година. То је млад човек који се први пут у животу среће са озбиљном неправдом, покушава да је реши и кроз то просто сазрева. Међутим, наша концепција је потпуно другачија, па сам зато и пристао да га играм. Заправо, Хамлет у овом нашем виђењу није клинац који први пут доживљава неправду, него неко ко се сусреће са њом сваки пут изнова, као што је и сви ми проживљавамо свакодневно. Да ли је усмерена на нас лично или неког кога знамо или не знамо, није битно, у сваком случају неправда је нон-стоп ту, као и обест власти, а и бол презрене љубави је ту већ вековима… Тако да је та универзалност неправде и тога шта човек преживљава у оквиру неког система увек занимљива.

Зашто вам је глума и даље интригантна?

– Због способности да будеш неко други, да разумеш друге људе и проживиш нешто од њиховог живота, а кроз то нешто и сам научиш. А ако је довољно добро то што радиш и људи могу нешто да науче из свега тога. Глума има огромну моћ када се ради на прави начин и пружа огромно задовољство када успете у представи или на филму да прикажете ту истину која се ствара од мртвог слова на папиру, па до неког измишљеног живота. Онда у игри осетите да тај лик постаје живо биће, нешто прокрвљено, да ради, хода, функционише… И када се све одигра на сцени добијете велики аплауз који вам дође као узвраћена емоција, све то личи на неку љубавну игру. Врло је узбудљиво, осећате се пријатно и увек се трудите да све то поново доживите.

Сања Костић / ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ