• После ослобођења и уједињења 1918. дубровачки Срби и Српкиње окренули су се раду за унапређење живота грађана Дубровника и Југославије. На иницијативу Јелене  Охмучевић пл. Бизаро основана је јуна 1919. Народна Женска Задруга у Дубровнику.

Прва председница била је Јелена Охмучевић пл. Бизаро, дугогодишња наставница женске препарандије у Дубровнику. Поново је изабрана за председницу Задруге јуна 1921. Један од главних циљева задруге било је народно просвећивање. Установе Задруге биле су „Старатељство за плућне болеснике” и „Пчелице”. „Пчелице” су основане 1920.  Окупљале су децу из најширих слојева народа и училе их раду, чистоти и уредности. „Пчелице” су биле друштво где се су деца сакупљала на рад и игру у слободним часовима. Задруга је 1922. установила „Савјетницу за матере” где су мајкама давали упуте за рационалну исхрану дојенчади и даривали сиромашнима одећу за новорођену децу.Основале су 1923.-24. Забавиште са Обдаништем, где су сиромашна деца од 3-6 година, којима је мајка била запослена, боравила цео дан и примала храну. Отвориле су 1921. „Старатељство за плућне болеснике” са бесплатним прегледима и лечењем болесника. Потпомагале су бакаларовим уљем и одећом нарочито сиромашну децу. Влада је давала сталну субвенцију. У почетку су успешно водиле Старатељство док није прешло под другу управу, а Задруга је ни после није запуштала. Задруга је у Дубровнику отворила „Секцију за његовање народног везива и подизање домаће индустрије”. Имале су радионицу и течај за народно везиво. Отвориле су 1920. подружницу у Цавтату са  установом „Пчелица”, а 1921. повјереништво у Стону. У листу „Народна Свијест” истакнуто је : „Овакову благодат, што је Женска Задруга подарила свој Дубровник, мало који град у нашој држави може да ужива, а са хуманитарне стране, да се и поноси”. (1)

Заступнице Задруге, председница, тајница, књижевница З.Ј и ауторка чланка у листу „Рад”, посетиле су 1920.  опоравилиште српске деце у некадашњој вили Бравачић на Лападу. Део пута ишле су трамвајем, а део пешке оптерећене ђаконијама које су припремиле чланице управе. Болницу је издржавала енглеска мисија. Деца су узета из разних болница у Београду, са дозволом министарства за заштиту деце. Деца, њих четрдесет добила су на поклон слаткише и наранче.  Чланице Задруге су наставиле и касније да посећују децу у опоравилишту.Управа Задруге сазвала је за 28. мај 1920. Изванредну главну скупштину у дворани „Слоге”. Теме о којима је скупштина расправљала биле су : 1. Образовање одбора госпођа за провођење акције за опорављање србијанске сирочади на Приморју, и 2. Суделовање на првој Југословенској изложби народне пучке умјетности и кућне индустрије у Загребу на иницијативу загребачке удруге за ушчување и промицање народне пучке умјетности и обрта. (2)

У организацији  Народне Женске Задруге одржавана су предавања у просторијама соколског друштва  у Спонзи. По писању дубровачког листа „Рад” на предавању књижевнице Милице Јанковић окупило се велико мноштво слушалаца. У Соколани 5 јануара 1920. предавала је Јелка Миш о народном умијећу. По писању дубровачког листа „Рад” она је наш народ задужила својим неуморним радом. Саг поклоњен Вилсону дело је њених руку. Из писма којим се амерички председник захваљује видело се колико је ова пажња учврстила симпатије Вилсонове према нашем народу. Задруга је отворила течај за народне везове 11. фебруара 1920. и то : цртање и везење свих везова бројем и по писму и урезивање дрва по народним мотивима. Уписивање је било у просторијама Народне Женске Задруге на Плаци. Задруга је приређивала бесплатно за своје чланице два пута недељно низ просветних предавања у мушкој православној школи. Приредила је предавање др. Јелке Перић „О женском питању и организацији југословенских жена”. (3)

Др. Милан Решетар одржао је предавање  „О културним приликама у Дубровнику средњега вијека” 4. маја 1920. у дворани Сокола на позив Народне Женске Задруге. То је било 12 јавно предавање које је организовала Задруга. Задруга је приредила 1920. „Умјетничку изложбу” народних везова у општинској већници у  Дубровнику. У  листу „Рад” истакнут је пионирски занос Јелке Миш. На изложби је изложена збирка учитељице Јелке Миш коју је она сакупљала 26 година. Њена сарадница била је Кати Коротај. Изложиле су своје радове Бизаро, Ф. Јакшић, З. Бандур и Д. Сухор. Лина пл. Богдан је изложила збирку ретких конавоских мрких везова из XV и XVI века. Прослава Видовдана 1920. била је везана за Дјечји дан. Лист  „Рад” одао је признање Задрузи и „Пчелицама” које су се истакле у пожртвованости за српску децу.  Музика је 27. 6. 1920. прошла градом и одржан је свечани помен у Бондином позоришту. Слушаоци су се захвалили говорнику дон Нику Ђивановићу на беседи. На Видовдан били су држани помени у црквама за пале борце, којима су присуствовали представници власти. Пред Двором је говорио потпуковник  Драг. Михајловић о Видовдану и нашој сирочади, потакнувши Дубровчане на дарежљивост према деци палих бораца. За њим је говорила ученица Петковић у име друштва „Пчелице”, а онда се развило коло женске деце. Одржана је вечерња забава на Брсаљама, којој је присуствовала и музика, а на којој је дато много прилога за сирочад. Како је истакао лист  „Рад” тиме је завршена прослава 531 годишњице Косовске битке и 6. годишњице дела Принципа и Чабриновића. (4)

Први транспорт са бившим  аустријским заробљеницима из Италије стигао је 18. јануара 1920. у грушку луку. Пошто ништа није било спремљено за прихватање заробљеника, на иницијативу Народне Женске Задруге грађани Дубровника прикупили су помоћ. У прикупљању помоћи истакли су се ђаци месних средњих и народних школа.  По писању дубровачког листа „Рад” сиромашне жене дале су највише. Народна Женска Задруга повела је акцију за организовање сталног одбора за дочек. Следећи транспорт дочекан је организовано у Дубровнику. Радио је „Централни Одбор за дочек заробљеника” организован приликом доласка првог транспорта. Госпође из Задруге, ђаци из гимназије и наутике, препаранткиње и многи грађани радили су читаву седмицу да све буде спремно. (5)

Задруга је 26. фебруара 1921. приредила  друго историјско музичко вече о Лудвигу ван Бетовену у дворани Дубровачког Српског Пјевачког Друштва ,,Слога”. Паола Беговић говорила је о Бетовену а затим је следио програм из његових најбољих дела.  Народна женска задруга учествовала је са осталим дубровачким друштвима у заједничким акцијама. За ,,Дјечји дан” 12. јуна 1921. у корист фонда за заштиту деце и младих, приредила је велику народну свечаност на Брсаљама уз суделовање сокола и Југословенског академског клуба. Веће уочи свечаности приређен је концерт у Соколани (Спонза). Задруга је водила акцију прикупљања прилога под називом ,,Руске избеглице”.

Дечје опоравилиште министарства народног здравља на Локруму свечано је отворено 1921. заједно са „Старатељством за плућне болеснике” и  ,,Дјечијом станицом са купатилом”. Установе су биле иницијатива Здравственог Одсјека а под надзором Народне женске задруге а биле су смештене у поправљеној згради бившег војног месног заповедништва.  Приликом отварања старатељства за плућне болести истакла је  „Народна Свијест” говорећи о старатељству „које већ неуморно ради и помаже ђегод смије и може, него ћемо упријети прстом на жилаву женску задругу, једину здраву институцију у нашем граду, која може служити изгледом свима осталима, јер без буке и хвастања све обавља и свукуд стиже. Нека је дакле свака хвала и признање цијелој управи Женске Задруге а особито вриједној пресједници “. У чланку „Здравствене установе”  истакла је „Народна Свијест” :  „Част Женској Задрузи, која је знала од војничке власти испословати ипак једну зграду у хуманитарне сврхе, што иначе још не може да постигне ни опћина, ни најугледнији грађани. Али ето, што не могу људи, то постигну жене !”.(6)

У листу  „Рад” пренели су  извештај из  „Гласника Министарства Народног Здравља” о  „Старатељству за плућне болеснике”. Рад диспанзера Н.Ж.З. протезао се на Дубровник са Гружом и Лападом. Од јуна 1921. настојало се да под уплив старатељства дођу и странци, који због туберкулозе посећују Дубровник. Дејство старатељства усмерено је ка најсиромашнијим слојевима, радника и удовица, који станују у нездравим деловима града, а баве се за здравље штетним радом као праље, пекари, штампари и сметлари. Старатељство се уселило у нови стан, уређен на начин болнице са чекаоницом, собом за ординацију, засебном собом за сестру.  Старатељство се у свом раду ослањало на покрајинску болницу дубровачку и служило се њеним дезинфектором. За анализе користили су државну бактериолошку станицу. Главни рад  старатељства био је у прегледању болесника и њихове околине, у помагању са храном и лековима, у надзирању чистоће станова и личне и пропаганди. Лекарски преглед обављао се два пута недељно, помоћ у храни издавала се дневно, а сестра је прегледала и посећивала болеснике по налогу лекара.  Лист „Рад” коментарисао је извештај да је деловање диспанзера од великог значаја за Дубровник и околину. Они су се распитапи и дознали о “приватној иницијативи” да је Министарство Нмародног Здравља потрошило за лекове и храну око 150.000 круна, а остали приватни доприноси износили су једва 2.000 круна. Лист је то приписао апатији грађана. Признао је успешан рад диспанзера и његову контролу странаца на лечењу.  Народна Женска  Задруга као и сваке године, доделила је 1921. из фонда „Заштите дјеце” школама припомоћ за набавку учила сиромашној деци, а помогла је и удовице са многобројном породицом. Издала је 7.000 круна.  Лист „Рад” истакао је да Задруга иако оскудних средстава настоји да народу сачува подмладак, зашто сведоче Дјечја станица, Старатељство за плућне болеснике, Течај везива и Пчелица. Редовни чланови Старатељства за плућне болеснике били су 1921. : Елена Охмучевић, Андровић, Амрберјен, Кристо Гњуф, Божидар Ђукић, А. Кицовка, др. Ђуро Орлић, Софија Попара, Марица Буквић, Даница Буквић, Вилим Дошнер, Добритовић, професор Халер, Томо Кристовић, Драгутин Николић, Данило Продановић, Анка Нирић, Марица Перовић, Урош Поповић, Џени Петровић, Стјепан Захарија, Богдан Влахо, Божо Бацељ, Димитрије Бубало, Милка Цар, Иво Дисопра, Франо Гаљуф, Петар Ђањевић, професор Кобасица, Вуко Лаврочонић, Иво Матак, Марија Мавровић, др. Петковић, Лујо Песовић, Савић, Медаковић, професор Синдик, Вицко Саблић, Јово Берберовић, Вуле Бојанић, Даница Косић, Магда Матијевић, М. Маргарет, др. Нико Милић, Митровић, професор Накић, Мила Павловић, Косто Петровић-Његуш, Иво Волак, Мато Петровић, Драго Сторк, Станко Шварц и Матија Векарић. (7)

У делегацији из Дубровника на сахрани краља Петра били су прота Саво Барбић, каноник Влахо Барбић, госпођица Елена Охмучевић-Бизаро, председница и Елса Монтана, благајница Народне женске задруге, те Миће Милишић, Херман Ерцеговић, Вицко Грбић и Никола Б. Мишић (два последња у богатој народној ношњи). У среду 24. 8. 1921, иако је тај дан био одређен за примање делегација страних држава, делегација из Дубровника је примљена од министра председника Николе Пашића у згради министарског председништва. На поклон одасланства Николи Пашићу, као представнику врховне државне власти, одговорио је Пашић са неколико топлих речи за Дубровник и испоручио му преко одасланства особити поздрав. Представницама Народне женске задруге из Дубровника биле су све дане и у свему при руци чланице београдске „Женске Задруге”.  Изложба Народних везова Народне Женске Задруге одржана је од 28. 8. 1921. до 4. 9. 1921. Приказано је 116 узорака народног умјећа из Конавала израђених на течају Задруге у Цавтату од  цавтајских „Пчелица”. У листу „Рад” истакли су : „ Особито се је било дивити прецизности у израдби најфинијих госпојинских блуза и елегантних лисница на најфинијем платну.  … Народна  Женска Задруга, та посве млада установа, показала је кроз кратко доба, шта се може постигнути на том пољу без ичије помоћи уз големе жртве. Желимо јој да је и унапријед буде пратити срећа у свим родољубним подхватима на корист и дику миле домовине.” (8)

Представнице „Народног Женског Савеза” посетиле су Дубровник. Од 11 чланица делегације три су биле Словенке и осам Српкиња, представница свих женских удружења у Београду. Биле су : Савка Радичевић надзорница женских школа и Јела Ивановић из Организације Учитељица, подпредседница Перица Продановић и Милева Тодоровић секретар Кола Српских Сестара, Мица Побијан одборница  Народног Женског Савеза, Зорка Влајић председница Матер. Удружења, Лујка Клидис секретар Српске Мајке и  Даринка Панић одборница Женског Удружења.  У друштву чланица Управе  Народне Женске Задруге предвођене од дон Ника Ђивановића, прегледале су знаменитости Дубровника, затим све установе Задруге :„Старатељство за плућне болеснике”, које је успевало под вођством Данице Косић; Течај везова под управом фоклористице Миш, са особитим занимањем прегледале су изложбу везова нарочито за њих приређену, радње течаја и Цавтајских  „Пчелица”; у улици Побијаној посетиле су „Пчелињи дом”, где Пчелице на окупу дочекаше гошће а особито њихову добротворку Савку Радичевић.  Јела Ивановић поздравила их је у име београдских  Пчелица, на што јој мала Плетковић захвали. Пчелице испеваше химне и друге песме, заиграше Србијанку и друга кола. Председници  Народне Женске Задруге, по писању дубровачког листа „Рад” „ненадкриливој” гци Ј. Охмучевић-Бизаро госпође су уручиле за секцију „Пчелица” у име Женског Савеза и Кола Српских Сестара по 100 динара, Материнског удружења, Српске Мајке и  Организације Учитељица по 50 динара, укупно 350 динара.  Народна Женска Задруга приредила им је у хотелу Империјалу заједнички обед, на коме су расправљале разна питања заједничког рада. Делегација је посетила Ријеку дубровачку. На станици опростиле су се од чланица Управе  Народне Женске Задруге из Дубровника. (9)

Савез Пчелица у Краљевини СХС основан је 1924 године. Седиште је било у Београду. Савез су чиниле дубровачке „Пчелице”, Цавтатске, Скопске, Земунске, Панчевачке, Србобранске, новосадске, бачке у Бачкој Паланци, Сењћанске у Сенти, Потиске у Чуругу, Шајкашке у Жабљу, Босанске у Дервенти и  Барањске „Пчелице” у Белом Манастиру. Чланице су биле ученице основних школа. Задатак је био васпитни : развијање друштвеног осећања код деце, ширење и чување народних везова. Београдским „Пчелицама” управљала је Јела Ивовић, њихов организатор и организатор  „Савеза Пчелица”. (10)

Коло Српских Сестара отворило је почетком двадесетих година 20 века о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева  ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и  Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали  у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту  један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе.  (11)

Коло Српских Сестара било је у вези са свим Народним женским задругама и Задругама Српкиња. (12)

Домаћа друштва помагали су и исељеници. Мигуел Михановић посетио је  1922. Дубровник и прегледао хуманитарне институције у  Дубровнику. Посетио је своје родно место Доли. Даровао је 200.000 круна Дјечјем Заклоништу и Народној Женској Задрузи, 10.000 Круна  Дубровачком Радничком Друштву.   …. . Задруга је 3. марта 1923. приредила предавање у дворани српског пјевачког друштва „Слога“. Др. Мило Катић говорио је о теми „Жена уразним епохама свога живота”. Приступ су имале само госпође и девојчице изнад 16 година. (13)

Краљица Марија посетила је Дубровник 19. априла 1923. У сусрет  „Карађорђу” изашла је пратња од преко тридесет моторних чамаца окићених зеленилом и лампионима. Пратили су брод у Грушку луку. Сва је Грушка лука засијала у мору светла. По обали од Кантафига до Батале, а од Батале  до краја Лапада упаљене су ватре, сви прозори кућа били су осветљени. У „Народној Свијести” истакнуто је : „Маса народа прикрила обалу, што пароброд ближе, то одушевљење живље, а поздрави јачи.” На пароброду у луци краљици је представљен велики жупан др. Грисогоно, општински управитељ, командант места, лучки поглавар и председница  Женске Задруге. (14)

Задруга  је учествовала у акцији коју је организовао Црвени Крст маја 1925. Иницијативом Главног Одбора Подмладка Црвеног Крста у антитуберкулозној пропаганди учествовали су дубровачка друштва : 1)  Старатељство за плућне болеснике, 2)  подмладак друштва Црвеног Крста, 3) Лечничко удружење, 4) извидници, 5)  подмладак сокола.  Предузето је : 28 маја  а) Асанирање три најнездравијих станова дубровачке сиротиње за спомен овог дана, б) дељење сапуна и четкица за чишћење зуба сиромашној деци Старатељства, ц) дељење и лепљење плаката по школама и у граду помоћу скаута; 29 маја а) Предавање по школама од месних лекара и наставника, б) излет подмладка  у  природу и сађење дрвећа ; 30 маја  а) поворка са агитационим натписима ( подмладак сокола,  подмладак друштва Црвеног Крста, Пчелице, Скаути), б) у театру предавање ,,О туберкулози у Дубровнику”  (др. Орлић), уз здравствени филм ,,Не пљуј на тле”. Декламовање и певање (певао  подмладак  Црвеног Крста Женске Учитељске школе ) ; 31 маја дељење значки, продавање цвећа и радова Подмладка за оснивање бесплатног купатила за сиромашну децу. Црвени Крст је организовао велики број акција помоћи. Приликом земљотреса Главни Одбор Црвеног Крста 1926. ставио је на располагање дубровачком одбору 120.000 динара. Из те суме дељена је прва помоћ, а приступило се поправкама оштећених зграда најсиромашнијих страдалника. Стјепан Закарија, тајник Дубровачког Одбора Црвеног Крста, заступао је Дубровачки Одбор у Обласном Одбору у Мостару (15)

Народна женска задруга учествовала је у свечаностима приком посете краља Александра и краљице Марије Дубровнику 27. септембра 1925. заједно са дубровачким корпорацијама (Српско радничко друштво Братимство, Југославенска Матица, Соколи, Орјуна, Народна Радикална Омладина, Српско православна школа, …). Краљ Александар даровао је Народној Женској Задрузи 5.000 динара. Приликом посете Цавтату 1925. краљевски пар зауставио се код „Цавтајске Удруге Пчелица”, где им је учитељица Јелка Миш показала богату збирку народних везова. (16)

Јелена  Охмучевић-Бизаро умрла је 15. марта 1927 године. О њеном раду је писала Марија Ђадров у „Дубровачком листу”. Истакла је : „Ти, која си се родила и одгојила под сводовима најљепше ренесансне палаче, нијеси се жацала од сеоске колибе, ни сељачког огњишта. У својој сеоској школи била си узор ученица  и сељанки. На свом имању била си идол својих кмета  и њима свијетао пример рада  и устрајности .  … а већ године 1906. као наставница учитељске школе. Била си прва женска у Далмацији, којој је била повјерена та част, а такво именовање у старој консервативној Аустрији, значило је за тебе кулмен признања, а за нас Твоје колегинице прва феминистичка побједа. … Нијеси познавала запрека, ни оскудице средстава, нијесу Те тангирали приговори гомиле, нити се тебе тицала завист и злоба људска. … Још те виђам по дубровачким улицама с Твојом епохалном кожном торбом; виђам те како силазиш низа стубе разних надлештва, да своје циљеве оствариш.”  У календару „Вардар” истакнуто је да се још млада посветила учитељском звању. У Затону, Сланом и Стону одгајала је сељачку децу. У Сплиту је била управитељица школе у предграђу Лучац. После усавршавања у Чешкој вратила се у Дубровник, где је деловала до пензије 1924. Васпитала је две генерације учитељица. У њезином разреду 1912. осванула је један дан карта Балкана, на којој је малим српским заставицама натакнутим на иглицама пратила са својим ученицима  подвиге српске војске. За свој чин била је позвана на одговорност, те за мало није настрадала. После избора за председницу Народне Женске Задруге 1920. бацила се на  хуманитарни рад, јер је увидела да су последице рата тешке а потребе народа велике.  У чланку је истакнуто да је чудесном брзином створила Диспанзер за грудне болести, Диспанзер за дојенчад, Забавиште у Дубровнику и Гружу, Обданиште у Дубровнику  и Нижу занатску школу. Посветила је своју пажњу конавоском народном везу, који је пропадао. Отворила је течај за народно везиво и очување народног умјећа, да продајом и изложбама упозна страни свет са народним благом. После смрти приређен јој је импозантан спровод. На крају чланка у  „Вардару ” стајало је :  „Слава неуморној раденици! “(17)

Изасланство  Народне Женске Задруге Дубровник учествовало је на скупштини  Кола Српских Сестара 1930. у Београду. У име Управе Н.Ж.З. говорила је Дабиновићева. У свом говору истакла је да им је Коло узор :  „Народна Женска Задруга је поносна што јој је Коло Српских Сестара искусан и добар пријатељ, и дубоко му је харна, што се увјек, као такво показало и осјећањем, и помоћи и савјетом. … па ако се на жалост и не можемо надати, да постанемо икада то што је Коло” . Молила је Коло „да нам своје вриједно пријатељство и надаље уздржи, као што ћемо и ми Коло увјек љубити и частити као драге старије сестре, којима је идеал бити њима сличне. Живјеле и напредовале !” Истакла је да су за 10 година рада Народне Женске Задруге Дубровник створене институције : 1920 секција за народни вез Пчелица и диспанзер за плућне болести; 1922. Савјетница за матере и Забавиште у граду; 1923. Обданиште у граду; 1925. Занатска школа; 1926. Забавиште у Гружу; 1929. коначиште и дућан народног веза. О свакодневном раду Задруге истакла је :  „Осим видљивих трагова нашег рада, нека нам је слободно истакнути да смо увјек и извршавале све династичке и патриотске дужности најискреније и најсавесније, да нисмо допустиле да се у наше друштво увуче страначарско или вјерско надметање. Нетом би се појавио облак али би се успјело да се то распрши снагом разума и љубави, тако да смо поносне, што смо једно од мало друштава, чији је дух одувијек одговарао духу којег наш љубљени Краљ и сваки искрен родољуб мора да жели за нашу домовину. Сарађујемо у разним градским друштвима, дајемо припомоћи за све родољубне акције, подупиремо ученике новцем и упливом, дијелимо потпоре, животне намирнице и одијела, у обданишту хранимо 30 дјеце дневно, уздржавамо два забавишта, занатску школу, коначиште узорно чисто, радимо народни вез и продајемо у дућану, приређујемо изложбе, концерте, плесове, предавања, те кућне забаве за младеж. На крају истичем, да нас државне власти, Опћина и грађанство уважава и сматра за најагилније и најзаслужније друштво у нашем граду, што сматрамо и као успјех жене уопће. … молимо да нам Коло досадању љубав не одузме  ни у будуће.”(18)

Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи у Цавтату приредили  су свечани  благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени  Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили  заставу соколског друштва.  (19)

Дубровачки бискуп др. Јосип Марија Царевић организовао је  марта 1935. Духовни концерт у катедрали у Дубровнику ради прибављања средстава за помоћ сиромашнима и незапосленима. Бискуп Царевић позвао је само део друштава из Дубровника на  сарадњу. Међу њима су били Хрватско пјевачко друштво „Гундулић” и Пјевачко друштво „Дубрава”. Хуманитарни рад на концерту вршила су друштва : Црвени крст, Народна женска задруга, Одбор Милосрђа, Аница Бошковић, Напредак, Кат. Друштво „Бошковић”. Национална друштва одржала су састанак 7. марта 1935. у Соколани. Проглас који је упућен грађанству као протест што и та друштва нијесу позвана да суделују у акцији за сиромашне и незапослене потписали су : Југословенско Муслиманско друштво „Препород”, Пододбор друштва „Кнегиња Зорка”, Савез ратних добровољаца, Удружење резервних официра, Удружење „Чуваћемо Југославију”, Дубровачко Српско пјевачко друштво „Слога”, Дубровачко радничко друштво, Обласни одбор народне обране, Соколско друштво, Удружење четника, Удружење ратних инвалида, Добровољна ватрогасна чета, О.Н.О. „Нова Југославија”. (20)

Народна женска задруга поставила је 1935. спомен плочу на гроб своје председнице  Елене Бизаро на имању породице Бизаро на Брсечинама. Велики број чланица  је отпутовао на Брсечине, где су их дочекали Лина Банац и госпар Франо Бизаро. Дум Данко Лепеш је након мисе одржао говор, хвалећи покојницу као узорну доброчинитељку свих невојних а посебно као заштитницу напуштене деце. У свом говору председница Сеса истакла је да Народна женска задруга улаже све силе у раду чиме се најбоље одужује успомени своје заслужне прве председнице. (21)

Професорка Марија Ђадров била је 24 године наставница Учитељске школе у Дубровнику. У своје слободно време била је тајница Народне женске задруге. За чланицу управе Југословенске Матице у Дубровнику била је изабрана 1926.  Умрла је у санаторијуму у Београду 19 марта 1935.  (22)

Др. Франо Бизаро – Охмучевић био је на општинским изборима у дубровачкој општини 1926. изабран за вијећника на листи Народне Радикалне странке. У расправи о националном опредељењу породице Охмучевић-Бизаро Кристо Доминковић, уредник листа ,,Дубровник” подсетио је на изјаву Франа пл. Бизаро – Охмучевића 1935. у разговору са дубровачким бискупом Царевићем : „Преузвишени је изјавио чуђење, кад је чуо да у Дубровнику има и Срба католика. На то се је одмах јавио покојни Bizzarro и отклонио то чуђење Преузвишеноме овом констатацијом и овим ријечима : Преузвишени, ево нас овдје ништа мање него тројица : госпар Мато Шишић, Доминковић и ја. “ (23)

Златка Сеса, председница Народне женске задруге била је међу изасланицима  из Дубровника који су у Београду тражили поновну успоставу Учитељске школе. Били су примљени у аудијенцију код краљице Марије, кнеза Павла и краљевских намесника др. Перовића и др. Станковића. Обећана им је подршка. Изасланици су после тога посетили министра просвете и друге утицајне личности. (24)

На своју брзојавну честитку Златка Сеса примила је од краљеве канцеларије одговор : „Поштована госпођо. По Највишем налогу част ми је изјавити захвалност на топлој честитци и лепим жељама поднесеним Њеном Величанству Краљици Марији о Њеном дану рођења у име  Народне Женске Задруге у Дубровнику.” (25)

Обласни одбор Јадранске страже у Дубровнику прославио је Јадрански дан 1935. свечаном сједницом у дворани Народне Женске Задруге. Били су присутни претставници цивилних и војних власти те националних и културних установа града Дубровника. У извештају Јадранске страже од 18. 1. 1937. истакнуто је да су при Женској занатској школи у Дубровнику биле 42 чланице Подмладка Јадранске страже. (26)

Хрватски сепаратисти радили су на томе да преузму у своје руке поједина  друштва у Дубровнику. Одржана је 6. марта 1937. главна годишња скупштина Народне женске задруге. У хрватском листу „Народна свијест” истакнуто је да је   „хрватски карактер Дубровника дошао отворено до изражаја и у овој нашој важној женској институцији.”  Ипак је лист „Народна свијест” признао да је постојала  мањина која је била против. (27)

И српски лист „Дубровник” писао је о догађајима на  скупштини. Истакао је  : „Ово је дубровачка каритативна установа коју су пред  18 година основале наше праве и честите Дубровкиње, ни не слутећи да ће њихово мезимче ударити путем на који га оне нијесу нити поставиле нити су могле рачунати, да ће та установа скренути у страну.” У друштвеним статутима је изричито наглашено да је друштвена застава југословенска.  Разматрајући рад управе истакао је да су скинуле са своје табле ћирилицу, и истакао : „Ту је први корак скретања њеног деловања са пута на који су је биле поставиле Дубровкиње које су је основале.” Наставио је да Н.Ж.Ж. није била на страни националних друштава приликом концерта у катедрали 1935, да нису потписали проглас националних друштава издану приликом вандалског чина на рељефу (споменику)  у вратима од Пила, да су иступили из Савеза Југословенских жена. Управа је учланила нове чланице са којима је хтела да манифестује хрватство иако у статуту постоји параф који јасно каже да сваки нови члан мора бити јавно у локалима написан на табли и ту остати одређено време, па ако нема приговора тек онда га примити за члана. Приликом скупштине  формирале су се скупине пред зградом Народне женске задруге. Лист је сматрао да су неки чланови управе прорачунато одредили премалене друштвене просторије, да тако онемогуће присуство чланству које се није слагало са радом управе. (28)

У листу „Дубровник” једна бивша чланица  описала је начин преузимања власти у женској задрузи. Написала је да је одједном избрисано из чланства 147 дубровачких госпођа. Истакла је да ће  из друштва да иступи ,,незнатна мањина” од око 200 чланица. Њен коментар био је : „Нама је свима жао да је до овога морало доћи, јер се сјећамо како је ова наша Задруга складно и дивно напредовала за лијепи низ година, док су напокон успјели да од ње направе оно што су направили, и тиме онемогућили да се у њој нађе мјеста  икојој  дубровачкој госпођи.” (29)

Приликом прославе Видовдана 1937. Задруга није известила заставу. (30)

Народна женска задруга приредила је божићну приредбу 1937. за  најсиромашнију децу Дубровника. Деца из Забавишта Народне женске задруге Груж и Дубровник  декламовала су и певала. Раздељено је 60 пари ципела, 80 одела, 10 пари чизама, 6 капута, те рубља, слаткиша, играчака … тако да је 160 деце примило дарове. Немоћни су примили потпоре у новцу, а болесници Морске куће слаткише.  (31)

Лист „Дубровник” писао је о припреми Изложбе Женске занатске школе, секције  Народне женске задруге. Изложба ручних радова требала је да се одржи  25, 26 и 27 јуна 1939. у просторијама школе. (32)

Женска занатска школа спремала је ученице практично и теоријски за самостални рад у кројењу и шивању одела и рубља у занату или у домаћинству. (33)

По подацима из књиге „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, на подручју дубровачке општине после успоставе Бановине Хрватске обуставила је делатност  Српска народна женска задруга. (34)

Лист „Дубровник” писао је о настојањима хрватских сепаратиста да преузму управу националних друштава на исти начин као код Народне женске задруге у Дубровнику. У листу „Дубровник” истакнуто је да је масовним уписивањем у чланство Јадранске страже у Тивту „противника основних принципа саме ове институције” доведена нова управа. Од тог времена у цијелом раду тиватске Јадранске страже владао је франковачки дух. Управа је одбијала упис неколико стотина службеника ратне морнарице из Тивта, кад су ови то тражили. На годишњој скупштини „Јадранске страже” 9. фебруара 1941. у Тивту учествовала је четвртина чланова, присталица франковачке управе, предвођених од људи који су скинули државни грб са зграде тиватске опћине. Са скупштине су изостали они који су протестовали против рада те групе људи, или да се не изложе увредама и погрдама букача. У свом говору потпредсједник друштва Илко Перушина истакао је да се тиватска Јадранска стража сада налази у „хрватским рукама”, и да је из ових руку „неће отети никаква сила”. (35)

Напредније жене у Дубровнику основале су јуна 1919. Народну женску задругу. Као југословенска организација добијала је помоћ од државе и од исељеника. Коло Српских Сестара било је Задрузи узор у раду. У међуратном периоду Народна женска задруга у Дубровнику, радила је на збрињавању деце отварајући забавиште, диспанзер, 2 обданишта и Женску занатску школу. Делила је лекове, храну,  помагала сиромашним ђацима и старицама, По угледу на Задругу основане су Задруге у Шибенику 1919, Цавтату и  Хвару. (36)

Помагала је сиромашне девојке кроз „Секцију за његовање народног везива и подизање домаће индустрије” у Дубровнику, Цавтату и Стону. Била је део Савеза Југословенских жена. Задруга је са осталим дубровачким друштвима (Соколи, Црвени Крст….) учествовала у заједничким акцијама. Хрватски сепаратисти преузели су 1937. власт у Задрузи и иступили из Савеза Југословенских жена. Лист Срба католика „Дубровник” писао је да су хрватски сепаратисти добили већину противно статутима. Такође је писао о  преузимању управе  Јадранске страже  у Тивту од стране хрватских сепаратиста  сличним методама као код Народне женске задруге у Дубровнику. Из Задруге су иступиле чланице које нису прихватиле  хрватски карактер Народне задруге. На подручју дубровачке општине после оснивања Бановине Хрватске обуставила је делатност Српска народна женска задруга.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. М. „Једна заслужна Дубровкиња”, „Илустровани лист“, бр. 24, 16 VI–23 VI 1921, Београд, стр. 5;„Народна женска задруга”, „Narodna svijest”,бр. 51,Дубровник, 15 децембра 1925, стр. 2;

2. ов. „Код Српске дјеце на Лападу”, „Рад”,  Дубровник, 10. априла 1920, бр. 21,  стр. 2, 3; „Управа Народне Женске Задруге”, „Рад”,  Дубровник, 22. маја 1920, бр. 27, стр. 3;

3. „Предавања”, „Предавање о Народном умијећу”, „Рад”,  Дубровник, 3 јануара 1920, бр. 7, стр.3; „Течај за народне везове”, „Рад”,  Дубровник, 7 фебруара 1920, бр. 12, стр. 2; „Предавање”, „Народна Женска Задруга”, „Рад”,  Дубровник, 13. марта 1920, бр. 17, стр. 4;

4. „Два предавања ун. проф. Дра Милана Решетара”, „Рад”,  Дубровник, 8. маја 1920, бр. 25,  стр. 3; „Изложбу народних везова”, „Рад”,  Дубровник, 22. маја 1920, бр. 27, стр. 3;„Прослава Видовдана”,  „Рад”,  Дубровник, 3. јула 1920, бр. 33, стр. 3;

5. „Стидите се, прекоморски сусједи !”, „Рад”, Дубровник, 24.јануара 1920, бр. 10, стр. 1; „Заробљеници из Италије”, „Рад”,  Дубровник, 31. јануара 1920, бр. 11, стр.3;

6. „Народној Женској Задрузи”, „Народна Женска Задруга”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 1. фебруара 1921, бр. 5, стр.3; Градске вијести, „Narodna Svijest”,Дубровник, 22 фебруара 1921, бр. 8, стр. 3; Градске вијести, „Narodna Svijest”, Дубровник, 7 јуна 1921, бр. 23, стр. 3; „Отвор опоравилишта на Локруму и старатељства”, „Здравствене установе”,„Narodna Svijest”, бр. 25, Дубровник, 21. јуна 1921,  стр. 3;

7. „Дубровачки диспанзер”, „Рад”, Дубровник, 10 септембар 1921, бр. 94, стр.2; „За сиромашну дјецу и удовице”,  „Рад”,  Дубровник, 1. октобра 1921, бр. 97, стр. 3; „Старатељство за плућне болести”,  „Рад”,  Дубровник,  октобра 1921, бр. 99, стр. 2;

8. „Одасланство Дубровника на спроводу Краља”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 30. аугуста 1921, бр.35, стр. 3; „Изложба народних везова Народне Женске Задруге” , „Narodna Svijest”, Дубровник, 20. септембра 1921, бр.38, стр.3;„Изложба народних везова Народне Женске Задруге”, „Рад”,  Дубровник, 10. септембра 1921, бр. 94, стр. 3;

9. ов, „Преставнице „Народног Женског Савеза” у Дубровнику, „Рад”, Дубровник, 29 октобар 1921, бр. 101, стр. 2;

10. „Женске организације”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр.  707, 708;

11. „Извештај рада Управе  Главног Одбора Кола Српских Сестара за 1923-24 годину”,  „Вардар”, Календар за просту 1926, Београд, 1925,  стр. 159, 173; „Извештаји Кола Српских Сестара за 1924-1925. годину”, „Вардар”, календар за просту 1927, Београд, 1926, стр. 6; „Извештај Главног одбора Кола Српских Сестара читан на годишњој скупштини у Београду 15. маја 1927”,  „Вардар календар за преступну годину 1928”, Београд, 1927, стр. 6, 10, 12;

12. „Извештаји о раду Управе Главног Одбора Кола Српских Сестара, њихових одбора у земљи и сродних друштава  за  1938/39. пословну годину”, Вардар, календар  за 1940, Београд 1939, стр. 2;

13. „Мигуел Михановић”, „Narodna Svijest”, Дубровник, бр. 39, 3 октобра 1922, стр. 2; „Народна Женска Задруга”, „Југословен”, Дубровник, 3. марта 1923, бр. 42,стр. 3;

14. „Дубровник својој краљици”, „Narodna Svijest”, бр. 19, Дубровник, 24 априла 1923, стр. 1;

15. „Здравствена пропаганда”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 26 маја 1925, бр. 21, стр. 7;„Кратак преглед рада Обласних Одбора Друштва Црвеног крста у години 1926”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, мај-јуни 1927, св.5-6,  Београд, стр.150;

16. „Распоред корпорација при дочеку”, „Narodna svijest”, Дубровник, 26. септембра 1925, бр. 39, стр. 3; ,,Дарови Њ. В. Краља”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 1 октобра 1925, бр. 40, стр. 2; „Њих. Вел. Краљ и Краљица у Дубровнику”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 1. октобра 1925, бр. 40, стр.2;

17. Marija Gjadrov, „Nad grobom Jelene Bizzarro-Ohmučević”, „Dubrovački list”, Дубровник, 25. априла 1927, бр. 10, стр. 1; „ЈеленаОхмучевић- Bizzarro”, „Вардар Календар КСС за преступну 1928 годину ”, Београд, 1927, стр. 144, 145;

18. „Извештај Кола Српских Сестара у Београду и његових одбора у земљи за 1929-1930 годину”, „Вардар календар за просту 1931. годину”, Београд 1931, стр. 116, 117;

19. „Прослава Госпе од снијега и благослов соколског барјака у Цавтату”, „Дубровачка трибуна”, 26 септембра 1934, бр. 263, Дубровник;

20. „Духовни концерат”, „Дубрава”, Дубровник, 15 ожујка 1935, бр. 25, стр. 1;

21. ,,Откриће спомен плоче Јелени Бизаро”, „Дубрава”, Дубровник, 1 травња 1935, бр. 26, стр. 3;

22. „Мarija Gjadrov”, ,,Dubrava”, Дубровник, 1 травња 1935, бр. 26, стр. 3;„Годишња скупштина Југославенске матице”, “Narodna Svijest”, Дубровник, 20 априла 1926, бр. 16, стр. 4;

23. „Резултат опћинских избора”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 19 маја 1926, бр. 20, стр.1;„Увредљиви фалсификат”, „Дубровник”, Дубровник, 3 априла 1937, бр. 9, стр.4;

24. „Дубровачка препарандија”, „Дубрава”, Дубровник, на Бадњи дан 1935, бр. 43, Год. III, стр.5;

25. „Из Народне Женске Задруге”, „Narodna svijest”, Дубровник, 20 Сијечња 1937, бр. 3, стр. 3;

26. „Подмладак Јадранске страже“, март 1937, бр. 7, Сплит, стр.111;

27. „Скупштина Народ. Женске Задруге”, „Народна Свијест”, Дубровник, 10 ожујак 1937, бр.10,стр.2;

28. „Народна женска задруга”, „Дубровник”, Дубровник, 20 марта 1937, бр. 7, стр. 3;

29. Бивша чланица, „Око Народне Женске Задруге”, „Дубровник”, Дубровник, 3 априла 1937, бр. 9, стр. 3;

30. „Видов дан”, „Дубровник”, Дубровник, 3 Јули 1937, бр. 23, стр. 3;

31. „Божична приредба Народ. Женске Задруге”, „Narodna svijest”, Дубровник, 30. Просинца 1937, бр. 55, стр. 4;

32. „Изложба”, „Дубровник”, Дубровник, 24 јуна 1939, бр. 25, стр. 3;

33. „Женска занатска школа”, ,,Дубровник”, Дубровник, 26 августа 1939, бр. 34, стр.4;

34. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941-1945)”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1050;

35. Ј, „Врабац у ластавичином гњезду.”, „Дубровник”, бр. 8, Дубровник, 22 фебруара 1941, стр. 3-4;

36. „Женске организације”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 706;