trebinjeinfo.com

Свађају се двојица комшија, Црногораца, око међе у камењару, гдје ни говече не може да прође, само козе и они, понекад, и хоће један другоме очи да ископају, ради тога. Али нијесу исти, да јесу већ би се докопали онога камења и главе поразбијали један другоме. Милутин је снажан, бистар и разборит, није му до свађе са комшијама. Али Обрен је потпуно другачији, он је мали, кочоперан и пргав као теријер.

Милутин га пита: „Јеси ли ти Обрене видио твога ђеда Шћепана да је баш ту поставио кињана, ако јеси онда ће ту и остати васи вијек, овога ми крста, реци ка чоек ?
Обрен му одговара: „Па, нијесам га баш видио, имо је тај преча посла од метања киљана, он је редовно обилазио уцвијељене удовице по селима.“

„Ето, видиш, рђо једна“, каже Милутин. „Ни ђеду не вјерујеш, а ја би моме вјеровао, ђе гођ да га је метнуо, ту би и остао. Него, дођи амо, не буди несој, имам домаће лозе, оставио сам је за људе са више образа но што га ти имаш, да попијемо ка људи и комшије. Комшија ти је ка и род, црни Обрене“.

„А колико ти је остало те ракије, ако је мање од литра да не долазим онако“, каже Обрен. „Само ти дођи, биће ти и превише, лакоми створе, да заборавимо на међе, не треба међу комшије метати међе, то ђаво лично ради“, каже Милутин. Комшијама треба чојства сваке врсте, јадан ли сам с тобом, Обрене“.

Ударише они по ракији и ту се развезе прича о тешким темама обичних људи, а нико не зна шта ће њима такве теме. Имају они о чему причати: шта да посију у ову шкрту земљу, како да окалеме воће, да им роди мало крупније и сочније, како да пошаљу дјецу на високе школе, да се и они сјутра не свађају, попут њих, око међа у трњацима и крчевинама.

Пита га Милутин: „А шта би ти, црни кукавче, да сам ја, неким случајем, у Ерцеговину а ти у Црну Гору и да су нам ови наши киљани права граница, ето државна, како се то рече међу ученим људима. А мога сам бити Ерцеговац, но неко обриса гумицом Стару Ерцеговину, која је ватала пола ове данашње Црне Горе. Онда би, нешто мислим, она твоја глогиња била у Нату, а они мој дрен, нагињо би Русији, ко велим. Ауууу, црни Обрене, изгледа да сам мало попио, али знам шта зборим. Њих двоје, кад оно олистају и процвјетају, гиздају се љепотом и просто, као да ашикују. Милина их погледати, јадо мој. Могу ли они бити непријатељи једно другом, црна нам судбина? Обрене, нестало је ракије, све смо попили“.

Али, Обрен га више није слушао, а слабо га је и видио, ракија је још једном учинила оно што нико други не може, па ни они доктори за душу, уз сво поштовање према тим дивним људима. Да ли је ово била њихова посљедња свађа, јели чојство побиједило, слава ти Боже, занавијек? То се овдје никад не зна, вријеме ће показати.

МИТАР МАРКОВИЋ