Category

Драги моји Билећани, гдје год да сте и шта сте, Обраћам вам се свима до једнога, с дубоким поштовањем, наклоном и молбом да, за почетак, бар прочитате ове ријечи. Пишем вам о нечему што сви ми знамо, а као да нико ништа о томе не зна. О нечему што сви ми јарко желимо, а...

Здраво животе мој, како си? Какав си? Најзад одвојих мало времена за тебе и нашу кафицу. Нисмо се одавно чули, видели, ни сели да људски поразговарамо. Да видимо где смо, како смо, куда ћемо… Знам да си ми се тражио више пута… Знам и да си ме молио да најзад обратим пажњ...

Отприлике је на пола пута између камена и калдрме. Оног херцеговачког и оне београдске. Заволео сам је одавно и фине ме успомене вежу за њу. Била је рај на раскршћу и место где су очи у свом одсјају налазиле толико лепоте да су оне и не тако лепе очи, посматрајући њу, постаја...

Нема веће и усиљеније пародије од толико усхићења, журбе, нервозе и гужве пред Нову годину. Њеног чекања и ишчекивања. Осим неке формалности, навике, обичаја и колико толико повода да се нешто деси у том, годину дана чеканом, дану или ноћи, заиста ништа друго нема. Или га бар ј...

Оде он. И одлазећи, маше нама Свети Никола. Одмахује и поручује: „Чекајте ме, доћи ћу ја вама опет за годину дана, а до тада вас, по договору, чувам и пазим. Доћи ћу и вама што славите, а доћи ћу и вама што долазите на то славље. Доћи ћу, иако ме доста вас од гозбе, ића и пић...

Има нешто што постоји још само у нашим, оним старим, помало избледелим и ивицама окрзалим албумима са фотографијама. Има то нешто у њима што траје, казује, подсећа и опомиње… Нешто што свим тим својим „црно-белилом“ даје и „шаренији и веселији“ одсјај од највећег ...

Добро је. Чим пишем овај наредни, значи да сам преживео онај претходни. Онај, којим „и крив и дужан“ изазвах интересантну полемику и сијасет заслужених коментара и овде на блогу, али углавном на његовој ФБ страници (прочитај)… У томе је ваљда и суштина сваког блога – гро читалаца...

Да л’ је то судбина ил’ ко зна шта ли је, како опева једна наша вечита песма? То најбоље оне знају – цуре, девојке или жене у својим средњим и позним тридесетим или чак и раним четрдесетим које из овог или оног разлога нису још увек нашле своју сродну мушку душу. Које су и да...

Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. И ја њихов, међу њима и са њима. Сој људи генетски рађан на локалитету једне неравне „камене плоче“ ограђене шумом, кршом и „сумало“ сланом водом с југа. Да, баш плоче и то оне Херцегове која је била већа док је била стари...

Љубав. Пишем о љубави, јер увек навијам за љубав. Која год да је лига у питању и ко год између кога да „игра“, ја желим да љубав победи! Пишем о оној правој истинској љубави, а не о тамо некој нужној „именици“ од 5 слова којом се свакодневно испирају наша уста и теше наше уши… Да...

Неки ће рећи да сам полудео. Неки ће рећи да сам одавно луд. Ни једнима, ни другима нећу замерити на томе, али ћу написати ово што сам наумио да ће чудо бити. Ужасно ме боли та савремена немарност, већ годинама уназад… Ја ипак живим у 21. веку! Даме ће да опросте, мушкарци ће д...

Свестан чињенице да јој ни бројне написане књиге проналазача и ловаца на срећу нису довољно пришле, и да јој ни један, простором и временом ограничен, блог неће “пера одбити”, ипак, усудих се. Пише: Божо Бобан Вукоје  Она изискује читав том књига крупне сачме, а не овај “танк...