На Велику Сриjеду, по наговору проте Стевана Петровића, митрополит Петар одлази из Сараjева у манастир Свете Троjице код Пљеваља. Циjела област jужне Србиjе али и сjеверне Црне Горе у то вриjеме па све до 1992. године била jе у саставу митрополиjе дабробосанске.

По казивању очевидаца, митрополит jе дошавши у манастир био сjетан, потиштен па чак и љут на проту Стевана jер jе сматрао да jе требао остати са своjим народом у Сараjеву. На Васкрс jе служио Литургиjу у манастиру Свете Троjице а на други дан наjвећег хришћанског празника, митрополит Петар се опростио са монаштвом и виjерним народом и кренуо назад у Сараjево. Био jе то 21. април 1941. године.

Сараjево 1941.

Пошто jе стигао у Сараjево митрополит Петар jе умолио момка Риста Глушца да прикупља информациjе о дешавањима у граду као и о хапшењу и убиjању Срба. Једнога дана Глушац jе сазнао од свог приjатеља Хрвата, извjесног Божића, да jе у Бањоj Луци крвнички убиjен владика Платон. Божић jе савjетовао Глушца да замоли митрополита Петра да бjежи из Сараjева док jош може.

Када jе дошао у палату митрополиjе Глушац jе убjеђивао митрополита као рођеног оца, да се склони у Србиjу или у Црну Гору. Међутим, митрополит Петар ниjе желио ни да размишља о томе.

Том приликом jе рекао: „Моj синко, ти мислиш да jе све то лако, кад бих jа био на твоме мjесту то бих могао лако учинити, али jа сам народни пастир па ме веже дужност, гдjе сам диjелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и диjелим…”

27. априла 1941. године у палату митрополиjе дошли су гестаповци како би направили претрес. Том приликом њемачки официри не уважаваjући старост и чин митрополита Петра, повишеним тоном оптуживали су га за штошта. Као мудар и промишљен човjек, митрополит jе дао адекватан одговор. Тог истог дана у митрополиjу jе дошао и др Перо Слиjепчевић коме jе митрополит рекао да осjећа да ће га ухапсити.

Митрополит Петар и одбрана ћирилице

Почетком маjа 1941. године усташки повjереник за Босну, римокатолички жупник Божидар Брале, затражио jе од митрополита Петра да нареди своjим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замиjене латиничним како би био испоштован Закон НДХ о стављању ћирилице ван употребе.

Брале jе митрополиту дао рок у коjем ова одлука мора бити испоштована. Говорио jе и о посљедицама коjе би услиjедиле у супротном.

Митрополитов одговор jе био кратак али епохалан: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат jош увиjек ниjе завршен!“

Након овога митрополит Петар jе сваког тренутка очекивао да буде ухапшен. Окупио jе парохиjске свештенике и дао им упутства како ће дjеловати у случаjу да се деси наjгоре.

Хапшење

Послиjе подне 12. маjа 1941. године усташка полициjа jе ухапсила митрополита Петра у палати митрополиjе. Нису дозволили да са њим крене свештеничка пратња. Чувши да jе митрополит одведен, прота Јанко Брежанчић, упркос упозорењу похитао jе сараjевским улицама како би сустигао оца Петра.

Он jе посвjедочио: „Митрополит jе ишао наприjед, а за њиме полицаjци. Његова усправна фигура изгледала jе тад jош већом и усправниjом. Ишао jе полагано, достоjанствено. Његово мраморно, блиjедо и светачко лице, уоквирено у лиjепу и биjелу груду сниjега његове браде, у том часу било jе jош блиjеђе, достоjанствениjе и љепше.”

Усташе су отjерале проту у Митрополиjу. Око 6 часова послиjе подне, митрополит се ниjе вратио а вани jе почела падати киша. Прота Брежанчић се одважио и кренуо у управу полициjе како би дао кишобран митрополиту Петру, но дежурни сатрапин jе рекао да jе митрополит одведен.

Туга jе те вечери завладала у одаjама палате митрополиjе дабробосанске. Свештеници су били на окупу и у тишини и молитви очекивали шта ће се даље догодити.

Убрзо су сазнали да jе митрополит Петар у затвору Беледиjи, али крвници нису дозвољавали да га било ко посjети. Након три дана митрополит jе у пратњи агената стигао у палату гдjе jе узео своjе ствари а по изласку из зграде рекао jе послужитељу: „Чуваj кућу. Ја одох у Загреб!“

Био jе то 15. маj, дан када jе митрополит Петар посљедњи пут виђен у Сараjеву.

Страдање и смрт

Из Загреба су митрополита Петра водили по броjним усташким логорима. Обриjали су му браду, скинули мантиjу и владичанска достоjанства, тjерали га да у позним годинама ради наjтеже послове. Мучили су га наjстрашниjим мукама.

Не постоjи тачан податак како jе скончао своj овоземаљски живот. Наиме, постоjе три верзиjе. По jедноj, из Госпића jе одведен у Копривницу а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другоj, из Госпића jе одведен у Јадовно гдjе jе звjерски убиjен маљем у главу и бачен у провалиjу, наjвеjроватниjе у Шаранову jаму. По трећоj коjа се заснива на свjедочењу Јова Фуртуле и Јова Лубуре, митрополит Петар jе убиjен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

У сваком случаjу до данас се не зна гдjе jе гроб нашег митрополита Петра. Српска Православна Црква га jе прогласила новомучеником, а Сараjево Републике Српске прославља свештеномученика Петра митрополита дабробосанског као своjу крсну славу.

Шта год да нам припсуjу у ово савремено доба, наше руке се ипак нису упрљале на њима своjствен начин, стога чистог образа са малим диjелом њему посвећеног тропара, треба зажељети да се никада и никоме не догоди оно што се догодило нама:

“И сада светитељу с новомученицима, моли Христа Бога, да спасе и род наш Православни!“

Пише: Вукашин Беатовић
Извор: Истинољубље