• Показује се да су у светлу помирења најнормалнији део политичких елита овог тренутка на простору Балкана заправо српски кадрови

Дефинисање механизма координације – још неусаглашеног модела – који би у наредним годинама требало да послужи да БиХ с ЕУ говори једним гласом, тако што ће координисати ставове Републике Српске и Федерације БиХ, као и кантона, изазвало је размимоилажење између власти у РС и српских представника у Сарајеву. Најпре, несугласице су се чуле између Милорада Додика, председника РС, и Младена Иванића, члана Председништва БиХ из РС, који тренутно председава том телу. Додик тврди да је Иванић износећи свој предлог да БиХ треба једноставнији механизам координације у ком ће већу улогу имати Председништво БиХ и председавајући Савета министара БиХ дерогирао раније успостављени договор, на штету РС. Иванић је у интервјуу „Политици” појаснио свој предлог и објаснио природу неспоразума, али и одговорио на друга питања, најпре да ли је могуће успешно балансирати између Брисела и Москве, али и на то како би РС и БиХ требало да се поставе према НАТО-у.

Да ли је механизам координације најважније питање од Дејтона до данас, како то тврде власти у РС?

Не видим ту нешто велико и крупно. Постоји Устав БиХ који дефинише надлежности ентитета. Тај механизам не може бити изнад Устава. Ентитетима нико не може узети уставно право да одлучују. Чак мислим да израда тог механизма неће подразумевати никакав закон, нити неку правну одлуку. Сва забуна настала је због питања да ли један кантон унутар ФБиХ има право да блокира све као што то има ентитет. Мислим да нема. Ентитет је далеко више од кантона, иако и кантони треба да буду укључени у оно што је њихова надлежност.

Очито, јединство странака из РС у Сарајеву биће тешко оствариво. Може лимакар без свађе српских партија?

Мени сукоб не треба. Волео бих да чујем шта сам испровоцирао. Много тога сам Додику прећутао. Хоћу да радим свој посао, нудио сам разговоре. Спреман сам на сарадњу с председником РС без условљавања и без али. До сарадње ће се тешко доћи, али не мојом вољом.

Да ли је реално очекивати брже кретање ка ЕУ, јер је БиХ на зачељу региона?

Ако се реализују реформе, биће бржег кретања. То, опет, зависи од договора ентитетских премијера и председавајућег Савета министара БиХ. Мој захтев ЕУ биће да урадим нешто што ће показати да ми је стало до РС, а то је да једна од кључних ствари буде подршка буџетима ентитета. Тражићу, надам се и добити, да ако се реформе буду спроводиле ентитети добију око 100 милиона евра подршке буџету. Грађани треба да добију неку помоћ, рецимо мост на Сави, завршетак Коридора 5-Ц…

Може ли постојање високог представника и ОХР-а у БиХ бити препрека, јер се раније чуло да неће бити напретка ка ЕУ?

Овакав ОХР није сметња, они су се практично угасили, само то нико није саопштио. Залажем се за то да се ОХР потпуно угаси. Никад више неће бити сагласности да ОХР посеже за бонским овлашћењима, јер за то нема услова. Присуство ОХР-а више је жеља неких међународних актера да буду присутни у БиХ, а да при томе не буду сведени само на ниво амбасада.

Одраније тврдите да су наметања решења прошлост, али да ли и даље постоји опасност за РС од тихог узимања надлежности?

Ако нисмо способни да се од тог одбранимо памећу, знањем и ауторитетом, мислећи да ће Сарајево успети да нас пређе, онда је проблем у нама. Нема више јединства у међународним институцијама да треба да се мења Устав БиХ. Садржај последње европске иницијативе јесте да се Устав не отвара. Па ко може имати већу корист од те иницијативе ако не РС? Шта нам више треба као аргумент да нема притиска за уставне промене… Шта се то тражи од РС?

Ваш став јесте да РС о питању чланства у НАТО треба да прати Србију. Али шта би то за грађане РС и БиХ у овом тренутку и садашњим светским околностима била боља опција?

Могу само поновити да у НАТО можемо ући само онда ако и кад у тај савез уђе Србија. Јаснији став од тог не може. Свака друга опција подразумевала би поделу српског народа. Не требају нам референдуми. Ту тему заправо не треба ни отварати, јер за чланство БиХ у НАТО-у нема услова све док Србија није у том савезу.

Може ли се уопште водити политика у БиХ која неће бити тако оптерећена сврставањем на ову или ону страну?

Наравно да може, и то веома једноставно. Тако што ћете водити своју политику, гледати сопствене интересе. Не треба прихватати да се буде средство једне стране. Па ако то могу Грчка и Мађарска, које су већ у ЕУ, зашто то не би могла БиХ, која није ни кандидат, нити је у НАТО-у. Ствар је става политичара у БиХ да се тако наметну. Наш интерес јесте да имамо коректне односе с Русијом, као и добре односе са ЕУ. Ако нас они терају да се определимо за једне – онда тај више није наш пријатељ.

Како оцењујете регионалну сарадњу?

Ипак је видљив застој у протеклим годинама. Раније је било више ентузијазма, али има ствари које охрабрују, попут понашања током поплава. Треба да превазиђемо политичко неповерење у региону.

Колико изјаве Едија Раме о великој Албанији или именовање Анте Готовине у саветодавна тела нарушавају ту сарадњу?

Сматрам да је садашњи приступ Београда, па и српског фактора у БиХ, изузетно позитиван и да ћемо ми од тог имати користи. Полако се показује да су – у светлу помирења – најнормалнији део политичких елита овог тренутка на простору Балкана заправо српски кадрови. Врло брзо ће се та корист и практично показати, јер ће свет подржавати оне који не желе сукоб и који ауторитет – уместо на сукобима – граде на уверењу у властиту снагу. Руководство Србије па и руководство Срба у БиХ осећа ту снагу.

Каква је сарадња БиХ и Србије?

Сарадња је добра, надам се да ће бити још боља. Кључ јесте да део бошњачке политичке елите прихвати Србију као партнера а не само као место од ког ће тражити нека извињења па кад их и добије онда их не прихвати истински.

Политика ваших претходника на нивоу БиХ довела је до тог да је Хашим Тачи недавно рекао да је БиХ већа Србија од Србије у погледу непризнавања Косова. Хоће ли тако и остати?

Елементи те политике утврђени су још у мом ранијем мандату. БиХ може признати Косово само ако се икад деси да то уради Србија. Мислим, такође, да људима треба омогућити да путују и живе нормално, па треба да се нађе решење да људи с Косова иду преко БиХ и обратно. Али док се инсистира да то буде признање – институције БиХ то неће урадити.

Извор: Политика / Младен Кременовић
Фото: Бета