• (Раде Р. Лаловић, Ово је земља моја – српска национална читанка за средњошколце, Фоча, 2025.)

Послије антологијске збирка  пјесама, сакупљених у књизи  „Пред сјенима српских мученика,“aутор Раде .Р. Лаловић се јавља са сличном антологијском  збирком, насловљеном „Ово је земља моја“. У уводној ријечи ове збирке аутор напомиње да је то својеврсни приручник, читанка, намијењена ученицима и наставницима. Јасно, аутор овом напоменом не ограничавва ни број ни профил корисника књиге.

Нећемо погријешити ако кажемо да је то својеврсни наставак прве књиге.

И поред наглашених сличности ових Лаловићевих књига, видљиве су и неке новине у овој “Мојој земљи“. Смањен је број пјесама (прва збирка је имала четири издања, а у четвртом близу 120 пјесме) на 48 пјесама, измијењена је и  композициона структура књиге… За разлику од прве збирке, у којој су доминирале пјесме страдања и патње  српског народа, у новој збирци  преовладава вредностни мотив, оно што треба знати о својој отаџбини, својој прошлости, о историјским вриједностима, о личностима и догађајима који се не смију заборавити нити скрајнути устрану. Истина, опет ће и овдје наћи своје заслужено мјесто пјесме о страдањима нашег народа, опет ће се отворити ране  Јасеновца, Дрине, Пребиоваца, Добоја, Градине, опет ће читалац осјетити бол, али,умјесто смрти и убијања, страдања и понижења, заузеће своје мјесто и пјесме пркоса, поноса, снаге, пјесме које указују на велкчину српскога народа, на његову славу, на чињеницу да је „Земља моја“ далеко испред и изнад многих „цивилизованих“ народа Европе. О Америма да и не говоримо.

Младе генерацје морају знати да се на двору Немањића служило златним есцајгом кад су се европски силници потписивали „обојеним прстм“, да су Грачаница, Дечани, Сопоћани, Манасија, Богородица Љевишка… врхунили у архитектури и сликарству. Зато не смије никога изненадити што су бројни наши пјесници посветили масу својих пјесама управо овим манастирма који су се вазнијели у астралне висине.

Мора наша млада генерација знати за Марицу и Косово као брану надирања отоманског ислама у цивилизовану Србију.. А ту брану су стављали Мрњавчевићи, Немањићи, Хребељановићи… Мора знати за „Плаву гробницу“, за Кајмакчалан, Крф, Чегар, Зејтиник…

Аутор је увео и композиционе новине у ову књигу. Подијелио ју је на осам поглавља:Збор зборила господа хришћанска (три бесједе и Предговор), Подигнимо зубље свете, (8 пјесама), Знамења српског народа (грбови и заставе), Цар зида манастир (15 пјесама), Косовски јунаци заслуга је ваша (8 пјесама), Тројеручице  луко и утјехо (7  пјесама), Пред сјенима српских мученика  (10 пјесама), те Вјечнаја памјат, у коме поглављу је скупљено  23 фотографије српских споменика на мјестима највећих страдања са основним подацима о тим споменицима.

Ваља напменути да су у овој поетској антологији  најзаступљенији Алекса Шантић са седам пјесама, Васко Попа са шест пјесама, Дејан Медаковић и Малан Ракић са по четири пјесме, Јован Дучић са три пјесме, уз напомену да су у поднасловима поглавља, као својеврсним мотоима, најчешће кориштене поруке Јована Дучића и Добрице Ерића.

Од посебног значаја је увођење  у књигу бесједа.

Ту су, као круцијалне вриједности бесједе тројице  великана наше духовности: владике Николаја Велимировића, одржане на Видовдан 1952. у Лондону, Бесједа Аве Јустина Поповића одржана на Бадњи дан и  Матије Бећковића,    одржана на Савиндан у Београду 2008.год.

Треба ли истицати вриједност ових бесједа (о Светом Сави, о страдању народа, о његовом православљу)?! Треба ли истицати какав печат су дали антоогији ови наши бесмртници?!

Аутор није улазио у анализу понуђених пјесама.  Оставио је  наставницима и ученицима да доносе своје судове  о литерарно-умјетничим вриједностима пјесама, о њиховим порукама и поукама. Да их чувају од заборава и преносе сљедећим генерацијама, јер „свијет нити је од нас почео, нити ће се с нама завршити“.

Мр Момчило Голијанин