Конте Медо Пуцић, властелин дубровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ.К. величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске Академије од Квирита и царског и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина, писао је да је Дубровник „ПРВА СРПСКА РЕПУБЛИКА“, да он нема ништа ни са Далмацијом, а камоли са Хрватском, него најприје са својим природним херцеговачким залеђем. Конте Пуцић је сматрао да је живот Дубровника без Херцеговине немогућ. Херцеговина је, у дугом историјском трајању ове чудесне републике под заштитом Светог Влаха, давала и обнављала животну виталност Дубровника (Св.Владика Николај) , док је Дубровник, као херцеговачки прозор у свијет, неке наше најумније главе упутио према Бечу, Риму, Паризу, Москви..

Но, можда се тај чудесни прелаз са херцеговачког камена у медитеранске предјеле сажима у ријечима дубровачког грофа Луја Војновића: „Оно каменито море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и кланце, одморивши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дуги вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: – то је Срђ и дубровачка обала.

На тој обали, на рубном простору иза којег се пружа узбуркана јадранска пучина, у свега два километра обима, издалека тако мален, а огроман када се на њега крочи, сада је лежао разочарани Госпар – Дубровник. Када се сјетих његовог херцеговачког залеђа, оног каменитог мора, за свега неколико тренутака изгубих слику бесмртне Републике. Пред мојим очима није био ни трговац, ни државник, ни писац нити математичар. Само једна тужна слика једног старог монарха у златним одорама, који се није питао ни са својим животом. И гледајући ту слику Дубровника, пред чијим бедемима круже крузери и једрилице, у чијим улицама сједе Енглези, Њемци и Италијани, на чијем се Страдуну сада говори преименованим језикoм, – осјетих задах огромне празнине. Апсолутна већина његовог становништва били су Срби римокатолици. И сада, стољеће касније, од Срба римскога закона, није остао нико.

Остале су успомене да су ту били неки људи: један Гундулић, један кнез Пуцић, конте Војиновић, Матија Бан, Валтазар Богишић, Фабрис, Решетар, Грацић..Сви они, за живота, били су Срби. Послије смрти, усмрћени су по други пут. Њима је одузето право да буду Срби; забрањено је да буду упамћени као Срби. Наређено је да се њихова српска крв, њихова српска мисао, њихова српска мисија и српско дјело, – избришу из повијести. Тек кад су умрли, они су „постали“ оно што никада нису били. Суочавање са овом тужном и језивом чињеницом, оставља биљег на души српског народа. Ова рана боли више него да су Срби римскога закона, у Дубровнику, побијени. А није да нијесу убијани. Њих убијају свакога дана: убијају их хрватски квази-повјесничари, вршећи преименовање њихове народности; и убијамо их ми, својом толеранцијом, својим трпљењем, својом индиференцијом. Они их убијају чињењем, а ми нечињењем. Први пут у својој историји, стварањем Бановине Хрватске 1939. Дубровник је ушао у хрватске административне границе.

Наше је да памтимо насљеђе дубровачких Срба католика. Дубровник је био и остао наш.

Раде Црногорац