Српски биолошки корпус је захваљујући томе био другачији 1945. и 1995. Јесу нас разбацали на све стране, али смо сачували (многе) главе“, рекао је Душан Басташић, предсједник Удружења „Јадовно 1941“ у емисији „Српски св(иј)ет“ на Националној ИН4С телевизији.
„Скривано је то породично искуство. Кажем скривано јер нашим бакама, теткама у црним марамама, родитељима, па и деци било је забрањено да говоре. Није им дато ни да одтугују. А то је значајан моменат, то сећање, јер смо препознали да се зло поново спрема. Многи Срби су отишли пре рата на време из средина у којима смо били мањине, склонили се тамо где смо били већина и тамо се организовали да пруже отпор. Српски биолошки корпус је захваљујући томе био другачији 1945. и 1995. Јесу нас разбацали на све стране, али смо сачували (многе) главе“, рекао је Душан Басташић, предсједник Удружења „Јадовно 1941“ у емисији „Српски св(иј)ет“ на Националној ИН4С телевизији.
Он је говорио о свом искуству потомка жртава са једне стране, и са друге као син официра ЈНА који је рођен и одрастао у Загребу, и припремао се да као стоматолог настави каријеру у војној служби, када је започело нешто што је накнадно разумијевао као прве знакове онога што је услиједило:
„Схватио сам зашто ја као стоматолог нисам добио сталан посао, а јесу неки који су имали мањи успех од мене, а био сам и син војног лица. Озбиљне непријатности су почеле 1983. године, када је на састанку Савеза Комуниста тачка дневног реда била имплементација твз. „приштинског кључа“ на упис на факултет. То је значило да се 80 процената Хрвата усписује, и 20 процената осталих. Срби су били конститутиван, равноправан народ, и ја у чуду видим да људи то прихватају, побуним се јер не могу да верујем. Одем у Студентски лист да то објавим, и након два дана дође један студент да ми прети због тога. Од оца чујем да планирају да ме избаце са факултета, и да ће ми дати рок од 35 дана. Ја дајем 11 испита у том периоду, да бих успео да дипломирам и одем у војску резервних официра. Тада се појављују и усташки симболи, неугодна реторика, комшије окрећу главу, медијска слика утиче да се црта неким угладним Србима мета на челу. Ја сам своје двоје мале деце послао у Босну 1. маја 1991. а касније и њихову мајку код бабе и деде. Међу првима сам напустио Загреб“.
Оно што је претходило тим догађајима, у његовом сјећању шта се спрема, је обиљежавање 50- огодишњице протјераних и похапшених из Грубишног Поља, беседа ондашњег митрополита загребачко- љубљанског Јована и његов отац који чита некролог ту гдје су окупљани и везани Грубишнопољци отпремани марвеним вагонима даље, у злогласне логоре.
Прије 12 година је основано удружење „Јадовно“ које је једно у низу друштава које окупља потомке српских жртава у НДХ, и за то вријеме су обиљежили 13 масовних гробница и подигли девет крстова на простору Хрватске, десети је требало да буде подигнут прошле године на простору Србије, али је то спријечено. O детаљима можете погледати на њиховом сајту (јадовно.цом), гдје се налази и неколико књига и документарних филмова, чије садржаје предсједник Удружења Јадовно истиче више пута у овом гостовању, а највише филм „Крст над јамом“.
„ Установили смо Дан сећања на Јадовно, 24. јун. Тада говоримо шта се десило, окупљамо људе и организовано одлазимо на та места. Покушавамо да анимирамо државне институције и истичем да није довољна само историографија, већ мора да се негује култура сећања, да комплементарно делују људи разних професија и потомци жртава. Процес деусташизације у Хрватској није ни отпочео, жртве су приказане као жртве фашистичког терора. Ми смо организовали и 2010. посету када је дошао хрватски председник Иво Јосиповић.
Била је и мајка ондашњег председника Бориса Тадића Невенка Кићановић, чији су ближњи страдали у Јадовну и питала шта може да помогне. Рекао сам јој да је најбоље да доведе сина. И он је дошао наредне године“, говори Душан Басташић о дјеловању организације, и апелује на оне који хоће и могу да помогну да се организује одлазак који је планиран за 19.јун ове године.
„У вашој емисији је др. Немања Девић говорио о двема димензијама – страдалничкој и победничкој, а ја бих додао и јуначку димензију. Ми смо победили, јер није посечено стабло жртава, ни сећање“.
Говори о судбинама страдалника, али и до наших дана недовољном обиљежавању и сјећању на логоре Јастребарско, Крушчицу, Горњу Реку, Лоборград, Крапје, Брачице и друга:
„Имам сведочење у филму преживеле Ренате Флеш, удате Јаковљевић. Господ се побринуо да увек неко претекне, да би сведочио. Поменуо бих јаму Равни Долац изнад Ливањског поља, где је око 260 Срба на Огњену Марију бачено. И након шест седмица и три дана је извучено шест живих жена и један мушкарац. Имао сам прилику да упознам једну, која је сведочила да су деца падала на меко, на тела, и тако преживела у почетку. Најстрашнија је била жеђ. Пили су воду која се сливала низ зидове, и прва су, на жалост, преминула та деца. Многе су трудне жене тамо умрле. Галка, једна од преживелих, је свог умрлог сина замотала у капутић, и након 50 година је њен син, ком је дала исто име, спустио се низ јаму и нашао по мајчиним инструкцијама свог брата у тој ниши“.
Ово је само једно од свједочења које можете чути од госта Гордане Јанићијевић у „Српском св(иј)ету“ на Јутјуб каналу ИН4С.
На крају је упутио ауторима филма „Дара из Јасеновца“ захвалност што су овако отворили ову тему која је омогућила да истина коначно излази на свјетло дана. Гост „Српског св(иј)ета“ је позвао све потомке страдалника да разговарају са својим бакама и дједовима, да то сниме и пошаљу на адресе организација и установа које се баве културом сјећања.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
