• Када је селектор кошаркашке репрезентације Србије Александар Ђорђевић саопштио списак од 29 кандидата који конкуришу за Светско првенство, цела кошаркашка јавност била је изненађења једним непознатим именом – Дејан Кравић.

После Радовановића и Савића Невесиње Србији дало још једног класног центра: Дејан Кравић

Извор: Б92
Аутор: А. КОВАЧЕВИЋ

Ко је момак који се појавио ниоткуда и дошао на списак репрезентативаца? У интервјуу за Б92, Кравић открива како се осећа због позива, ко му је кошаркашки идол, шта краси његову игру, да ли навија за Партизан или Црвену звезду.

Кравић је рођен 1990. године у Мостару, али се због рата у БиХ његова породица преселила у Канаду. Иако је као и већина људи с наших простора прво заволео фудбал, брзо је открио да му више лежи кошарка, пре свега због висине. Има наравно идола на којег се угледа.
“Мој идол је Владе Дивац. Обожавам како игра. Стално сам гледао, гледам и сада његове утакмице. Како се креће, како шутира, шта ради на терену, како сам иде од коша до коша. Он је легенда. Тренутно је најбољи ЛеБрон Џејмс, не играм као он али бих волео”, рекао је Кравић.
Када нико у Србији за њега није чуо, директор мушких репрезентативних селекција Кошаркашког савеза Србије Драган Тарлаћ га је помно пратио како напредује у НЦАА лиги.
“Пре годину и по звао ме Тарлаћ, чули смо се редовно, порукама и е-маилом, пратио моје игре и пре 2-3 месеца ме позвао за Б тим. Када сам видео да сам на списку 29 играча за А тим био сам изненађен. Тренутно тренирам са Б тимом у Вршцу, сви су супер, одлично су ме прихватили. Сјајно је. За неколико дана ћу се прикљућити А екипи”, рекао је Кравић.

Он, за разлику од наших кошаркашких стручњака, није пропуштао мечеве наше репрезентације док је одрастао у Канади.

“Увек сам пратио репрезентацију Србије, не само први тим већ и младу селекцију. Гледао сам редовно утакмице са шампионата, устајао рано ујутру, чак сам и на тренинге каснио. Сви ме зову да је почео тренинг, а ја на лаптопу гледам утакмицу. Моји родитељи су ишли у Индијанаполис 2002, ја сам остао у Канади. Кад боље размислим, не знам што ме нису повели”, нашалио се Кравић.

Сан сваког играча је да нови репрезентативни дрес на највећим такмичењима, али Кравић не жури, пресрећан је због првог корака.

“Веома сам узбуђен. Дошао сам да тренирам, да напредујем. Битно је да сам са најбољим тимом Србије, са нашим најбољим кошаркашима. Није битно шта ће бити, да ли ћу бити међу 12 на Светском првенству. Волео бих наравно, али и ако не будем трудићу се да следећи пут уђем”, каже Кравић.

Није имао превише контакта са селектором Александром Ђорђевићем, али му је он поручио да га чека са првим тимом.

“Једном сам разговарао са Ђорђевићем, дошао је пре неколико дана да гледа Б тим, рекао ми је да рачунају на мене и да ме чекају да се прикључим А тиму”, додао је наш кошаркаш.

До позива у национални тим Кравић није био у плану млађих селекција Србије, али су за њега знали у БиХ, одакле је родом.

“Нисам имао никакве контакте са Србијом, пре 4-5 година сам тренирао са младом репрезентацијом Канаде, а звали су ме из БиХ. Међутим, ја сам рекао да нисам заинтересован, да желим само да играм за Србију”.

Иако је висок око 213 центиметара (у патикама), Кравића одликује сјајна покретљивост, одличан дриблинг, те преглед игре попут плејмејкера, што често показује током игре. Одлично се сналази и као крилни центар и као класична “петица”.

“Када сам почео да играм, и када сам играо са другарима баскет “3 на 3″ и касније кошарку “5 на 5″ ја сам увек узимао лопту и покретао напад. Волео сам да имам лопту у рукама. И сада волим да идем на улаз, да играм са лоптом, волим да додајем. Играм и четворку и петицу, зависи ко ме чува. Када је већи играч, волим да излазим на четворку, да сам мобилнији, када је мањи, онда водим да уђем у рекет да будем центар”, описао је Кравић шта га краси.

Веома је брз, експлозиван, има осећај за блок, али свестан је да мора још доста да напредује.

“Мислим да морам највише да радим на менталној снази. Да када промашим први шут да не клонем главом, да наставим да играм и даље јако. Најбитније је да изградим самопоуздање. Можда мало и на шуту да радим, као и на снази, да мало ојачам. Сада имам око 105 килограма, због тога сам мобилнији, али би ми требало и мало више снаге”, рекао је Кравић.

Протеклих неколико година студирао је на Тексас Теку, где је потао мастер спортског менаџмента, тражи професионални тим, али није опретећен тиме.

“Завршио сам са факултетом, потписао сам уговоре са две агенције, једном из Канаде и једном из САД. Они ми траже тим. Волео бих да играм у Шпанији, Италији или Грчкој. Волео бих и у Србији да играм”, каже Кравић.

Тренутно ужива док ради са нашим Б тимом, презадовољан је како су га прихватили саиграчи, које како каже, мало теже разуме када крену да му на терену причају кошаркашким речником.

“Сјајно су ме прихватили сви, највише се дружим са Милосављевићем, Силађијем, Бешовићем сви су супер. Једном када су пуштали музику кренуо сам и ја да пустим своју, сви су очекивали реп, који и слушам, а ја сам пустио нашу. Изненадили су се. Супер је”, рекао је Кравић.

С обзиром да је наша земља подељена на два клупска табора, већина љубитеља кошарке се пита да ли би радије играо за Партизан или Црвену звезду.

“Ха ха, то ме сви питају. Растао сам у Канади па не навијам ни за један тим посебно. Пратим оба стално. Да сам остао овде вероватно бих навијао за један, овако нисам одређен. Није битно за кога бих играо, ко ми пружи бољи услове за напредак. ”, разјаснио је Кравић.

За крај, Кравић је за Б92 рекао ко је у ствари он.

“Ја сам веома досадан човек. Не излазим, када сам у Канади стално сам са родитељима, породицом. Са братом тренирам сваки дан, играм игрице са другарима и играмо баскет. Идем у теретану, волим то”, закључио је Дејан Кравић у интервјуу за Б92.

Прво скраћивање списка репрезентативаца Кравић је ‘преживео’, можда ћемо га гледати и у Шпанији за неколико месеци.